PREDGOVOR

Gorski vijenac izašao je u Beču 1847. godine. Štampan je na staroj ortografiji (crkvenoslovenskim alfabetom), na jeziku kojim je govorio njegov tvorac Petar II Petrović Njegoš i Crnogorci, a to je mogao biti samo crnogorski. Skoro kroz cijeli 19. vijek Srbi i Hrvati vode borbu za narodni jezik i reformu pravopisa. Njegoš se izdanjem Gorskog vijenca nije pridružio toj borbi. Ali nije bio ni njen protivnik. Kasnija izdanja svojih knjiga u Zagrebu, Beogradu i Triješću biće štampana novom ortografijom. Reforma jezika i pravopisa nije obuhvatila Crnu Goru. Njen jezik bio je samo primarna baza i polazište, zajedno sa dubrovačkim jezikom, za tu reformu. I pored toga što je crnogorski jezik velikim dijelom ugrađen u temelje savremenog hrvatskog, bosanskog i srpskog jezika, on će tek početkom 21. vijeka postati zvanični službeni i književni jezik u Crnoj Gori. Doprinos i uticaj crnogorske književnosti i jezika na suśedne štokavske jezike iskreno priznaje srpska književnica Isidora Sekulić ovim riječima: "Ne samo da široki krugovi našeg svijeta, nego i naši kritičari ne znaju dovoljno vrijednost i značaj onog prostonarodnog gorštačkog jezika koji nosi u sebi ne samo načelo našeg života, nego i načelo naše misli. Sva filozofija i poezija nam je tamo u onom kršu, i sva terminologija u onom jeziku kojim su se služili Vladika Rade, Ljubiša i Marko Miljanov."

Nauka o književnosti posvetila je Njegošu veliku pažnju. Gorski vijenac je u Jugoslaviji doživio preko stotinu izdanja. Stalno je prilagođavan književnim jezicima: srpskom, hrvatskom i srpskohrvatskom. Prvi put u Crnoj Gori, dogodilo se nesto slično, kada je 2010. godine profesor srpskohrvatskog jezika Božidar Milačić priredio izdanje na crnogorskom jeziku. Vjerujem da je u tom radu uspio da vrati jezik njegovom iskonskom izvoru i jeziku kojim je govorio Njegoš. To isto, slično ili nešto drugačije uradio sam i ja. Osim dva nova fonema (Ś i Ź) koji se u crnogorskim govorima koriste od vajkada, a koje sam ugradio tamo gđe im je mjesto, napravio sam izmjene kod pisanja imenice Srbin. Tamo gđe se odnosi na narod treba je pisati velikim slovom, a gđe se odnosi na vjeru (pravoslavlje) malim slovom. Sa imenicom Turčin slično je, ali je dosta komplifikovano, pa je i dalje pišem velikim slovom. 

Pripremajući ovo izdanje, imao sam na raspolaganju: Gorski vijenac, fototipsko izdanje prvog izdanja u Beču 1847. godine; izdavač Narodni muzej Crne Gore, Cetinje, 2010. godine; Gorski vijenac, Obod, Cetinje, 1975. godine, Biblioteka Timor i Cjelokupna dela Petra II Petrovića Njegoša, Prosveta i Obod, Beograd, 1984. godine. 

Razlike između 'cetinjskog' (1975) i 'beogradskog izdanja' (1984), zaista su velike kod interpunkcije i pisanja pojedinih riječi. Beogradsko izdanje ima više ekavizama. I jedno i drugo imaju štamparske propuste. Cetinjsko izdanje bliže je crnogorskom jeziku i prvom izdanju iz 1847. godine. Ali, i tamo imamo propusta. Izdavač je na dva mjesta sastavio dva uzastopna dijaloga Kneza Janka. Ja sam se kod interpunkcije ugledao na cetinjsko izdanje iz 1975. godine. Nadam se da sam uspio da vratim jezik ovog Njegoševog djela njegovom izvoru, odnosno govoru Petra II Petrovića Njegoša. 

Momir Migov Delibašić

Stuttgart, 16. decembra, 2024 

Gorski vijenac

POSVETA

Prahu oca Srbije

Nek se ovaj vijek gordi nad svijema vjekovima, 

on će era biti strašna ljudskijema koljenima; 

U nj se osam blizanacah u jedan mah iznjihaše 

iz kolijevke Belonine, i na zemlji pokazaše: 

Napoleon, Karlo, Bliher, knez Velington i Suvorov.                                   

Karađorđe, bič tirjanah, i Švarcenberg i Kutuzov. 

Arei je, strava zemna, slavom bojnom njih opio 

i zemlju im za poprište, da se bore, naznačio. 

Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije, 

u velikim narodima geniju se gn'jezdo vije:                     

ovđe mu je pogotovu materijal k slavnom đelu 

i trijumfa dični v'jenac, da mu krasi glavu smjelu. 

Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome, 

sve prepone na put bjehu — k cilju dospje velikome: 

diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, 

iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.              

Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne grudi; 

od viteštva odviknuta u njim' lafska srca budi. 

Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile, 

Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile! 

Od Đorđa se Stambol trese, krvožedni otac kuge,             

sabljom mu se Turci kunu — kletve u njih nema druge. 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Da, viteza sustopice tragičeski konac prati: 

tvojoj glavi bi suđeno za v'jenac se svoj prodati! 

 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Pokoljenja djela sude, što je čije daju sv'jema! 

Na Borise, Vukašine, opšta grmi anatema, 

gadno ime Pizonovo ne sm'je kaljat mjesecoslov, 

za Egista uprav sliči grom nebesni, sud Orestov. 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Nad svijetlim tvojim grobom zloba grdna bljuva tmuše, 

al' nebesnu silnu zraku što ć' ugasit tvoje duše? 

Plačne, grdne pomrčine — mogu l' one svjetlost kriti? 

Svjetlosti se one kriju, one će je raspaliti. 

Plam će, vječno životvorni, blistat Srbu tvoje zublje, 

sve će sjajni i čudesni u vjekove bivat dublje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće, 

al heroje ka Požarske, divotnike i plemiće, 

gle, Srpkinje sada rađu... Blagorodstvom Srpstvo diše... 

Bježi, grdna kletvo, s roda — zavjet Srbi ispuniše!

U Beču na Novo ljeto 1847. goda

SOČINITELJ

LICA

VlLADIKA DANILO

IGUMAN STEFAN 

JANKO ĐURAŠKOVIĆ, serdar 

RADONJA, serdar 

VUKOTA, serdar

IVAN PETROVIĆ, serdar

KNEZ RADE, brat vladike Danila 

KNEZ BAJKO 

KNEZ ROGAN 

KNEZ JANKO 

KNEZ NIKOLA

VOJVODA DRAŠKO

VOJVODA MILIJA 

VOJVODA STANKO, (Ljubotinjanin) 

VOJVODA BATRIĆ 

TOMAŠ MARTINOVIĆ

OBRAD

VUK RASLAPČEVIĆ

VUKOTA MRVALJEVIĆ

VUK TOMANOVIĆ

MNOZINA

BOGDAN  ĐURAŠKOVIĆ

VUK MIĆUNOVIĆ 

VUK MANDUŠIĆ 

VUK LJEŠEVOSTUPAC 

POP MIĆO

SESTRA BATRIĆEVA

HADŽI-ALI MEDOVIĆ, kadija 

SKENDER-AGA 

MUSTAJ-KADIJA 

ARSLAN-AGA MUHADINOVIĆ 

FERAT ZAČIR, kavazbaša

RIDŽAL OSMAN 

JEDNA BABA  

Lica koja pjesnik nije unio u spisak:

Vuk Marković, jedan Cuca, jedan vojnik, drugi vojnik, 

svat Crnogorac, svat Turčin, đače, đaci.

SKUPŠTINA UOČI TROJIČINA DNE

NA LOVĆENU

Gluho doba noći, svak spava.

VlLADIKA DANILO (sam sobom)

Viđi vraga su sedam binjišah, 

su dva mača a su dvije krune, 

praunuka Turkova s Koranom;

za njim jata prokletoga kota, 

da opuste zemlju svukoliku 

kâ skakavac što polja opusti! 

Francuskoga da ne bi brijega, 

aravijsko more sve potopi! 

San pakleni okruni Osmana, 

darova mu lunu ka jabuku. 

Zloga gosta Evropi Orkana! 

Vizantija sada nije drugo 

no prćija mlade Teodore; 

zvijezda je crne sudbe nad njom. 

Paleolog poziva Murata 

da zakopa Grke sa Srbima. 

Svoju misli Branković s Gertukom. 

Muhamede, to je za Gertuku! 

Sjem Azije, gđe im je gnjijezdo, 

vražje pleme pozoba narode;

dan i narod, kako ćuku tica: 

Murat Srpsku, a Bajazit Bosnu, 

Murat Epir, a Muhamed Grčku, 

dva Selima Cipar i Afriku, 

svaki nešto, ne ostade ništa.

Strašilo je slušat što se radi! 

Malen svijet za adova žvala, 

ni najest ga, kamoli prejesti! 

Janko brani Vladislava mrtva; 

što ga brani, kad ga ne odbrani? 

Skenderbeg je srca Obilića, 

al' umrije tužnim izgnanikom!

A ja što ću, ali sa kime ću? 

Malo rukah, malena i snaga, 

jedna slamka među vihorove, 

sirak tužni bez nigđe nikoga!

Moje pleme snom mrtvijem spava, 

suza moja nema roditelja, 

nada mnom je nebo zatvoreno, 

ne prima mi ni plača ni molitve; 

u ad mi se svijet pretvorio, 

a svi ljudi pakleni duhovi. 

Crni dane, a crna sudbino! 

O kukavno Srpstvo ugašeno, 

zla nadživjeh tvoja svakolika, 

a s najgorim hoću da se borim! 

Da, kad glavu razdrobiš tijelu, 

u mučenju izdišu členovi. 

Kugo ljudska, da te bog ubije,

ali ti je malo po svijeta 

te si svojom zlošću otrovala, 

no si otrov adske svoje duše 

i na ovaj kamen izbljuvala? 

Mala ti je žertva sva Srbija 

od Dunava do mora sinjega? 

Na tron śediš nepravo uzeti, 

ponosiš se skiptrom krvavijem; 

huliš boga s svetoga oltara, 

munar dubi na krst razdrobljeni! 

Ali śenku što mu šće trovati 

te je u zbjeg sobom uniješe 

među gore za vječnu utjehu 

i za spomen roda junačkoga? 

Već je u krv ona prekupata 

stoput tvoju, a stotinu našu! 

Viđi posla cara opakoga, 

koga đavo o svačemu uči: 

«Crnu Goru pokorit ne mogu 

ma nikako da je sasvim moja; 

s njima treba ovako raditi.»

Pa im poče demonski mesija 

lažne vjere pružat poslastice. 

Bog vas kleo, pogani izrodi, 

što će turska vjera među nama? 

Kuda ćete s kletvom prađedovskom, 

su čim ćete izać pred Miloša 

i pred druge srpske vitezove, 

koji žive doklen sunca grije? —

Kad današnju premislim vijeću, 

raspale me užasa plamovi: 

isklati se braća među sobom, 

a krvnici, jaki i opaki —

zatrijeće sjeme u odivu. 

Grdni dane, da te bog ubije, 

koji si me dao na svijetu! 

Čas proklinjem lanski po sto putah 

u koji me Turci ne smakoše, 

da ne varam narodnje nadanje.

Vuk Mićunović leži blizu vladike; pritajio se

kao da spava, ali sve čuje divno.

VUK MIĆUNOVIĆ  

Ne, vladiko, ako boga znadeš! 

Kakva te je spopala nesreća 

teno kukaš kao kukavica 

i topiš se u srpske nesreće? 

Da li ovo svetkovanje nije 

na komu si sabra Crnogorce 

da čistimo zemlju od nekrsti? 

I bez toga ovo nam je slava, 

na koju se vrsni momci kupe 

sposobnosti svoje da kušaju, 

silu mišce i brzinu nogah; 

strijeljanjem da se nadmašaju 

i śečenjem u opkladu plećah; 

da slušaju božju leturđiju 

i da vode kolo oko crkve;

da viteštvom prsa nabrecaju. 

To je tamjan sveti junacima, 

to gvozdeni srca u momcima! 

Turi takve razgovore crne:

ljudi trpe, a žene nariču!

Nema posla u plaha glavara! 

Ti nijesi samorana glava: 

vidiš ove pet stotin momčadi? 

Koje čudo snage i lakoće 

u njih danas ovđe vidijesmo? 

Viđaše li kako strijeljaju, 

kâ se grada vješto izigraše, 

kako hitro grabljahu kapice? 

Tek što vučad za majkom pomile, 

igrajuć se strašne zube svoje 

već umiju pod grlom ostriti; 

tek sokolu prvo perje nikne, 

on ne može više mirovati, 

nego svoje razmeće gnijezdo, 

grabeć slamku jednu i po jednu 

s njom put neba bježi cijučući. 

Sve je ovo nekakva nauka! 

Bez momčadi ove te su ovđe 

šest putah je jošt ovliko doma; 

njina sila, to je tvoja sila. 

Dokle Turci sve njih savladaju 

mnoge će se bule ocrniti; 

borbi našoj kraja biti neće 

do istrage turske ali naše. 

Nada nema pravo ni u koga 

do u boga i u svoje ruke;            

nadanje se naše zakopalo 

na Kosovo u jednu grobnicu. 

U dobru je lako dobro biti, 

na muci se poznaju junaci!

Iznijeli su krste s Lovćena navrh Crkvine, pa su po vrhu śeli,

gađaju puškama i broje kolika puta koja odjekne.

SERDAR JANKO ĐURAŠKOVIĆ 

Čudne puške, valja mušku glavu! 

Svaka naša šest putah odjekne, 

a džeferdar Tomanović-Vuka 

devet putah jednako se čuje.

SERDAR RADONJA 

Vidite li čudo, Crnogorci! 

Prisuka sam pedeset godinah, 

na Lovćen sam vazda ljetovao, 

izlazio na ovu vršinu: 

sto putah sam gledao oblake 

gđe iz mora dođu na gomile 

i prekrile svu ovu planinu, 

otisni se tamo ali tamo 

s sijevanjem i s velikom jekom 

i s lomljavom strašnijeh gromovah; 

sto putah sam ovđena śedio                           

i grija se mirno sprama sunca, 

a pod sobom munje i gromove 

gleda, sluša gđeno cijepaju; 

gleda jekom grada stravičnoga 

gđe s' poda mnom jalove oblaci, 

al' ovoga čuda jošt ne viđeh! 

Vidite li, ako boga znate, 

koliko je mora i primorja, 

ravne Bosne i Hercegovine, 

Arbanije upravo do mora, 

koliko je naše Gore Crne, 

sve je oblak pritiska jednako, 

svud se čuje jeka i grmljava, 

svud ispod nas munje sijevaju, 

a nas jedne samo sunce grije. 

I dosta je dobro primarilo 

kâ je ovo brdo vazda hladno.

OBRAD

Viđeste li čudo i znamenje 

kâ se dvije munje prekrstiše? 

Jedna sinu od Koma k Lovćenu, 

druga sinu od Skadra k Ostrogu, 

krst od ognja živa napraviše. 

Oh, divan li bješe pogledati! 

U svijet ga jošt nije takvoga 

ni ko čuo niti ko vidio. 

Pomoz, bože, jadnijem srbima, 

i ovo je neko znamenije!

VUK RASLAPČEVIĆ

Na što mjeriš džeferdarom, Draško?

VOJVODA DRAŠKO 

Hoćah ubit jednu kukavicu, 

a žâ mi je fišek oštetiti.

VUK RASLAPČEVIĆ

Nemoj Draško, tako ti života;

ne valja se biti kukavica! 

Ali ne znaš, rđa te ne bila, 

da su one šćeri Lazareve?

Stade velika graja navrh Crkvine, na śevernoj

strani više jezera.

SERDAR VUKOTA

Što grajete, koji su vi jadi, 

a evo ste gori nego đeca!

VUKOTA MRVALJEVIĆ

Doleće ni jato jarebicah, 

i svakoju živu uhvatismo;

stoga graja stade među nama.

SVI IZ GLASA POVIČU:

Puštite ih, amanat vi boži, 

jere ih je nevolja nagnala, 

a ne biste nijednu hvatali;

utekle su k vama da uteku, 

a nijesu da ih pokoljete.

Pustiše jarebice, i vratiše se s krstima otkuda su ih i digli.

SKUPŠTINA O MALOME GOSPOĐINU DNE NA

LOVĆENU, POD VIDOM DA MIRE NEKE GLAVE

Glavari su se makli na stranu, a narod kolo vodi.

KOLO

Bog se dragi na Srbe razljuti 

za njihova smrtna sagrješenja. 

Naši cari zakon pogaziše, 

počeše se krvnički goniti, 

jedan drugom vadit oči žive; 

zabaciše vladu i državu, 

za pravilo ludost izabraše. 

Nevjerne im sluge postadoše 

i carskom se krvlju okupaše. 

Velikaši, proklete im duše, 

na komate razdrobiše carstvo, 

srpske sile grdno satriješe; 

velikaši, trag im se utro, 

raspre śeme posijaše grko, 

te s njim pleme srpsko otrovaše; 

velikaši, grdne kukavice, 

postadoše roda izdajice. 

O prokleta kosovska večero, 

kud ta sreća da grdne glavare 

sve potrova i trag im utrije; 

sam da Miloš osta na srijedi 

sa njegova oba pobratima, 

te bi Srbin danas Srbom bio! 

Brankoviću, pogano koljeno, 

tako li se služi otačastvu, 

tako li se cijeni poštenje? —

O Miloše, ko ti ne zavidi? 

Ti si žertva blagorodnog čuvstva, 

voinstveni genij svemogući, 

grom stravični te krune razdraba! 

Veličastvo viteške ti duše 

nadmašuje besmrtne podvige 

divne Sparte i velikog Rima; 

sva viteštva njina blistatelna 

tvoja gorda mišca pomračuje. 

Šta Leonid oće i Scevola 

kad Obilić stane na poprište? 

Ova mišca jednijem udarom 

prestol sruši a tartar uzdrma. 

Pade Miloš, čudo vitezovah, 

žertvom na tron biča svijetskoga. 

Gordo leži veliki vojvoda 

pod ključevma krvi blagorodne, 

kâ malopr'ed što gordo iđaše, 

stršnom mišlju prsih nadutijeh, 

kroz divjačne tmuše azijatske, 

gutajuć ih vatrenim očima; 

kâ malopr'ed što gordo iđaše 

k svetom grobu besmrtnog života, 

prezirući ljudsko ništavilo 

i pletenje bezumne skupštine.—

Bog se dragi na Srbe razljuti: 

sedmoglava izide aždaja 

i satrije Srpstvo svekoliko, 

klevetnike grdne i klevetu. 

Na razvale carstva junačkoga 

zasja sveta Miloševa pravda, 

okruni se slava vjekovječno 

Miloševa oba pobratima 

i lijepe kite Jugovićah. 

Srpskoj kapi svud ime pogibe. 

Postadoše lafi ratarima, 

isturči se plahi i lakomi —

mlijeko ih srpsko razgubalo! 

Što uteče ispod sablje turske, 

što na vjeru pravu ne pohuli, 

što se ne hće u lance vezati, 

to se zbježa u ove planine 

da ginemo i krv prolivamo, 

da junački amanet čuvamo, 

divno ime i svetu svobodu. 

Sve su naše glave izabrane,

momci divni, isto kâ zvijezde; 

što su dosad ove gore dale, —

svi padali u krvave borbe, 

pali za čest, ime i svobodu. 

I naše su utirali suze 

vješti zvuci divnijeh gusalah. 

Proste naše žertve svekolike 

kad je naša tvrda postojbina 

sile turske nesita grobnica.—

Što je ovo evo neko doba 

te su naše gore umučale, 

ne razl'ežu ratnijem klicima? 

Počinu ni rđa na oružje, 

ostade ni zemlja bez glavarah; 

nekršću se gore usmrđeše,

ujedno su ovce i kurjaci, 

združio se Turčin s Crnogorcem, 

odža riče na ravnom Cetinju;

smrad uhvati lafa u kljusama, 

zatrije se ime crnogorsko, 

ne ostade krsta od tri prsta!

VOJVODA MILIJA

Čujete li kolo kako pjeva, 

kâ je ona pjesna izvedena?

Iz glave je cijela naroda. 

I imaju razlog Crnogorci 

na nas dići prokletu gomilu. 

Ne smijemo ništa započeti 

što bi narod k viteštvu zažeglo, 

što bi svete kosti prađedovske 

ogranulo, da u grob igraju;

a kâ guske sve nešto ćukamo. 

Udri vraga, ne ostav mu traga, 

ali gubi obadva svijeta!

VOJVODA STANKO (Ljubotinjanin)

Imaš razlog, vojvoda Milija. 

I dabogda trag nam se zatro 

kad pod ovom živjeli maramom!      

Što će đavo u kršćenu zemlju? 

Što gojimo zmiju u njedrima? 

Kakva braća, ako Boga znate, 

kada gaze obraz crnogorski, 

kada javno na krst časni pljuju!

SERDAR IVAN

Što bi ovo te jošt ne dođoše 

Ozrinići, naši krajičnici? 

A bez njih se poslovat ne može; 

najedno se bolje razbiramo.

VOJVODA MILIJA

Otišli su na stanak Turcima 

da nekakvo roblje mijenjaju; 

ema sam im posla poklisara: 

tek se vrate, da ovamo idu, 

da hitaju da ne dangubimo, 

e ovome već trajanja nije.

Dođoše i Ozrinići

VUK TOMANOVIĆ

Koje jade dangubite, ljudi? 

Pogibosmo ovđe čekajući, 

nestade ni arča u torbice, 

a duhana nesta u toboce; 

vrat iskrivih uz polje gledeći 

da ako se niz njeg' pomolite.

SERDAR VUKOTA

Hitali smo da prijed dođemo, 

ma nikako ne mogasmo brže: 

no Pecirep i stari Baleta 

sakupili dvadest tridest drugah, 

pa u Dugu s četom zapadnuli, 

dočekali karvan od Nikšićah; 

pokolji se na drum sa Turcima, 

četrnaest pośeci Turakah 

i uzmi im sedamdeset konjah 

i dvije tri uhvati robinje. 

Pa ni dođe knjiga od Nikšićah, 

i u knjizi deset pobratimstvah 

na Poljane da se sastanemo, 

da im damo roblje na otkupe; 

pa smo bili na stanak Turcima, 

stoga smo se malo zadocnili.

KNEZ BAJKO

Što zboraše Hamza i Nikšići? 

Šćaše li im mila vjera biti 

da izdižu mirno u Rudine?

SERDAR VUKOTA

To znaš, Bajko, bi im mila bila, 

od dobra se jošt bježalo nije; 

kâ ne žele Turci dobrovanje, 

da u miru raširuju ovce?

KNEZ ROGAN

Riječanja bi li među vama 

oko roblja al' oko drugoga?

KNEZ JANKO

Bi, Rogane, grdna razgovora! 

Da li ne znaš Turke od Nikšićah? 

U malu se dlaku ne isklasmo, 

da pâs pâsu dovijek kažuje 

za krvavo naše sastavanje.

VUK MARKOVIĆ

A s česa se to malo svadiste? 

Ko najprvi smuti na sastanku?

KNEZ JANKO 

Ka iz ruge to bi u početku: 

Vuk Mandušić i Vuk Mićunović 

započeše s Hamzom kapetanom 

oko vjere nešto popovati; 

dok odjednom oni zagustiše, 

uljegoše u krupne riječi. 

Reče Hamza Mićunović-Vuku: 

«Ja sam bolji, čuj, Vlaše, od tebe, 

bolja mi je vjera nego tvoja! 

Hata jašem, britku sablju pašem, 

kapetan sam od careva grada, 

u njem vladam od trista godinah; 

đed mi ga je na sablju dobio 

đe su carstvo sablje dijelile, 

te mu tragu osta za gospodstvo.»

Raspali se Mićunović Vuče, 

pa se Hamzi poprimače blizu: 

«Kako Vlaše, krmska poturice! 

Đe izdajnik bolji od viteza? 

Kakvu sablju kažeš i Kosovo? 

Da l' na njemu zajedno ne bjesmo, 

pa ja rva i tada i sada? 

Ti izdao prijed i poslijed, 

obrljao obraz pred svijetom, 

pohulio vjeru prađedovsku, 

zarobio sebe u tuđina! 

Što se hvališ gradom i gospodstvom - 

svi gradovi što su do nas turski, 

jesam li ih opsuo mramorjem, 

te nijesu za ljude gradovi 

no tavnice za nevoljne sužnje? 

Bič sam božji ja spleten za tebe, 

da se stavljaš što si uradio!» 

MNOZINA

Mićunović i zbori i tvori; 

srpkinja ga jošt rađala nije 

od Kosova, a ni prijed njega...

KNEZ JANKO 

Jošt nijesam lijepo kazao 

oko šta se na stanak poklasmo.

Utrkmismo Vuka s kapetanom. 

Znate našu momčad ozrinićku: 

gđe god dođu, svud zameću šalu. 

Vrag donio na sastanak bješe 

i staroga odžu Brunčevića; 

i u njega nekakva šišana, 

lakat u njoj bješe al' ne bješe;

objesio pušku o ramenu, 

pa čepuka, tamo i ovamo, 

po poljani kao svi ostali; 

a odovud neki od našijeh, 

umimogred, pokraj odže mini 

i tisni mu od lakta rožinu 

njegovojzi u grlić šišani. 

Bože jedan, tri stotine drugah, 

sve popada mrtvo od smijeha! 

a odža se čudi šetajući 

što se radi od toliko ljudih, 

dokle viđe u pušku rožinu. 

Tu se odmah pomutismo grdno, 

pobismo se ognjem iz pušakah; 

napravismo petnaest nosilah, 

šest našijeh, devet njihovijeh.

BOGDAN ĐURAŠKOVIĆ 

Vrijeme je da se okupimo, 

vrijeme je da što uglavimo. 

Naš se posa svuda proćukao; 

kad opaze braća nekršćena, 

neće oni kâ mi rastezati.

SERDAR RADONJA 

Svak je doša ko je od potrebe, 

al' nijesu pet Martinovićah. 

I nije im bez neke nevolje, 

a bez njih se nikako ne može.

KNEZ BAJKO 

Hajte, ljudi, da što poslujemo, 

ali doma hajte da idemo, 

da se s nama đeca ne rugaju; 

pa s Turcima kako koji može, 

a ja znadem, gđe mi šake padne. 

A evo smo kao oni miši 

te za mačku zvono pripravljahu.

Dođoše Martinovići

VUK MIĆUNOVIĆ 

Evo i vi! Već se načekasmo! 

A evo se, ljudi, okupljamo 

kâ svatovi pjani što se priča. 

To je vama doista sramota, 

jer je vama ponajbliže doći!

TOMAŠ MARTINOVIĆ 

Nemoj, Vuče, i ostala braćo,

davno bismo na sastanak došli, 

no se nešto ružno dogodilo, 

te smo vi se malo odocnili.

KNEZ ROGAN 

Je li vino goste posvadilo, 

kâ je vama ovo krsno ime?

TOMAŠ MARTINOVIĆ 

Nije svađe među goste bilo, 

no ni Turci ženu ugrabiše.

VUK MIĆUNOVIĆ  

Kakvu ženu, rugaš li se zbilja? 

Danu pričaj što se dogodilo, 

a ne boj se, svak će te slušati; 

takve posle svako rado sluša.

TOMAŠ MARTINOVIĆ  

Pričaću vi za toga đavola. 

Mi igrasmo u kolu s gostima, 

ređasmo se naokolo vinom, 

dokle puška izviše Pišteta 

puče jedna, i čovjek pokliče: 

«Ko je vitez, ko je dobri junak! 

Povede se roblje crnogorsko!» 

Pokliči se onoj narugasmo: 

kakvo roblje sasred Gore Crne! 

Pjan, rekosmo, pa misli da poje. 

Dokle dvije jedna iza druge: 

cik! cik! opet, izdušit ne daše; 

i klikuje čovjek kao prijed. 

Ono nije bez nekakve muke! 

Ugrabismo puške, potrčasmo, 

kad onamo, imaš što viđeti:

Mujo Alić, turski kavazbaša, 

odveo nam Ružu Kasanovu 

i utekâ s bratom najmlađijem. 

Evo ima više no godina 

otka' nešto među sobom glave; 

ali ko bi moga pomisliti 

da će uzet Srpkinja Turčina?

KNEZ ROGAN

Ćud je ženska smiješna rabota! 

Ne zna žena ko je kakve vjere; 

stotinu će promijenit vjerah 

da učini što joj srce žudi.

TOMAŠ MARTINOVIĆ

Nijesam vi sve jošt iskazao. 

Kuku onoj duši zadovijek 

te je Ruži narok izgubila, 

te je dala Ružu za Kasana, 

zatvorila vilu u tavnicu, 

jere je Kasan bruka nevaljala. 

I čujte me dobro, Crnogorci: 

trag po tragu meni poginuo, 

da je bješe Srbin ugrabio 

ako hoćah glave obratiti, 

ta nevolja kako me boljela! 

Ema kad čuh e ode u Turke, 

već kud kamo ne bi razmicanja, 

no za njima u potoč pođosmo. 

Na Simunji stigosmo svatove, 

te ubismo obadva Alića, 

a kroz Turke nesrećnu nevjestu. 

Tu smo grdno obraz ocrnili 

i od boga dio izgubili.

KNEZ JANKO 

Bože dragi, čudna dogovora! 

Bi li ovo đeca poslovala? 

Ne smijemo činit što činimo, 

ne smijemo javit što je javno; 

neke misli na vrat tovarimo 

ka da posla do mislit nemamo, 

ka da činit što treba ne znamo. 

Kad sam gode mnogo razmišljava, 

vazda mi se posa povukova. 

Ko razgađa, u nas, ne pogađa.

Vladika Danilo viđe da su se okupili svi,

pa i on iziđe među njih.

VUK MIĆUNOVIĆ  

Ne drži nas ovako, vladiko, 

no otršaj ovoliko ljudstva. 

Svako gleda što će čut od tebe, 

a ti si se nešto zamrsio: 

nit' što zboriš niti nas otršaš, 

u obraz si kao zemlja doša; 

sam se šetaš poljem bez nikoga, 

nit' što jedeš niti zaspat možeš. 

Krupno nešto učiš u pameti, 

— zbili ti se snovi na Turčina! —

a ja zebem od mnogo mišljenja.

VLADIKA DANILO 

Slušaj, Vuče, i ostala braćo! 

Ništa mi se nemojte čuditi 

što me crne rastezaju misli, 

što mi prsa kipe sa užasom. 

Ko na brdo, ak' i malo, stoji 

više vidi no onaj pod brdom —

ja poviše nešto od vas vidim,  

to je sreća dala al' nesreća! 

Ne bojim se od vražjega kota, 

neka ga je kâ na gori lista, 

no se bojim od zla domaćega. 

Bijesna se bratstva isturčila; 

tek domaće napadnemo Turke, 

svoj svojega nikad puštat neće; 

razluči se zemlja na plemena, 

krvava se isklati plemena, 

vrag đavolu doći u svatove 

te svijeću srpsku ugasiti! 

Zlo se trpi od straha gorega! 

Ko se topi hvata se za pjenu; 

nad glavom se nadodaju ruke!

KNEZ RADE (brat vladičin)

Što se mrči kada kovat nećeš? 

Što zbor kupiš kad zborit ne smiješ? 

Priđe si im s koca utekao, 

dabogdâ im skapa na čengele! 

Žališ nešto, a ne znaš što žališ; 

s Turcma ratiš, a Turke svojakaš, 

domaćima tobož da s' umiliš, 

a jednako, nemoj se varati,

kako bi im zapa, da te mogu, 

glavu bi ti onaj čas pośekli 

al' ti živu ruke savezali 

da te muče, da srce naslade. 

Vrana vrani oči ne izvadi; 

brat je Turčin svud jedan drugome. 

Nego udri dokle mahat možeš, 

a ne žali ništa na svijetu! 

Sve je pošlo đavoljijem tragom, 

zaudara zemlja Muhamedom.

VOJVODA BATRIĆ (knezu Radu)

Imaš razlog, ali ne toliko. 

To se moglo sve ljepše kazati, 

da mu tako rane ne vrijeđaš 

i grkom ga ne otruješ tugom.

Svi muče, niko ni u nos. Noć je mjesečna;

śede oko ognjevah i kolo na Veljem guvnu poje.

KOLO

Čašu meda jošt niko ne popi      

što je čašom žuči ne zagrči; 

čaša žuči ište čašu meda, 

smiješane najlakše se piju. 

Beg Ivanbeg, junačko koljeno, 

boraše se kao laf s Turcima 

na sve strane u gore krvave. 

Polu zemlje Turci mu uzeše, 

no pošto je svu obliše krvlju 

i pošto mu brata izgubiše, 

zmaja ljuta vojvodu Uroša, 

na širokom polju Ćemovskome. 

Žali Ivan brata jedinoga: 

žalije mu vojvode Uroša 

no obadva da izgubi sina; 

žalije mu vojvode Uroša 

no svu ovu zemlju što je izgubio; 

žalije mu vojvode Uroša 

nego oči da je izgubio, 

da bi oči za brata Uroša! —

Junaku se češće putah hoće 

vedro nebo nasmijat grohotom. 

Ivan časom nazdravi osvete, 

svetim pićem, Bogom zakršćenim. 

B'jele vlase niz pleći prosuo, 

b'jela brada vije do pojasa; 

ruke stare, u njih mač i koplje, 

krvave mu ruke i oružje; 

koracima broji tursko trupje, 

skače starac kako hitro momče. 

Bože dragi, da ga san ne vara 

te ovako starac uzletio? 

Sreća se ja stara probudila: 

u Karuče, na kraju Crmnice, 

od petnaest hiljadah Turakah 

ne pustiše živa nijednoga; 

i danas je pobjeno mramorje 

divne slave Crnojević-kneza. 

Bog da prosti Uroševu dušu! 

Krasne žertve što joj učiniše.

Polijgaše

VUK MIĆUNOVIĆ  

Bez muke se pjesna ne ispoja, 

bez muke se sablja ne sakova! 

Junaštvo je car zla svakojega, 

a i piće najslađe duševno, 

kojijem se pjane pokoljenja. 

Blago tome ko dovijek živi, 

imao se rašta i roditi! 

Vječna zublja vječne pomrčine 

nit' dogori niti svjetlost gubi.

VLADIKA DANILO

(među svima kao da je sam)

Đe je zrno klicu zametnulo, 

onđe neka i plodom počine. 

Je li instinkt al' duhovni vođa, 

ovđe ljudsko zapire poznanje! 

Vuk na ovcu svoje pravo ima 

kâ tirjanin na slaba čovjeka;

al' tirjanstvu stati nogom za vrat, 

dovesti ga k poznaniju prava, 

to je ljudska dužnost najsvetija! 

Ako sablju poljubiš krvavu 

i zaploviš u noćne valove, 

sljeduje ti prahu svetkovanje. 

Žrec Evrope s svetoga amvona 

huli, pljuje na oltar Azije; 

lomi teški topuz azijatski 

svete kule pod sjen raspjatija. 

Krv pravedna dimi na oltare, 

ćivoti se u prah razvijaše. 

Zemlja stenje, a nebesa ćute!

Luna i krst, dva strašna simvola —

njihovo je na grobnice carstvo. 

Sljedovat im rijekom krvavom 

u lađici grdna stradanija, 

to je biti jedno ili drugo. 

Ali hula na svešteni ćivot 

koji ga je ml'ekom odranio —

to mi prsa u tartar pretvara. 

Čvor ne treba na pravu mladiku; 

što će luna na krst stradanija, 

što l' bijela suncu na zjenicu? —

Vjero prava, kukavna siroto! 

Strašno pleme, doklen ćeš spavati? 

Neki jedan, to je kâ nijedan, 

nâko da je više mučenija. 

Vražja sila odsvud oklopila; 

da je igđe brata u svijetu 

da požali, kâ da bi pomogâ.

Pomrčina nada mnom caruje, 

mjesec mi je sunce zastupio. 

Uh, što mislim, kud sam zaplivao? 

Mlado žito, navijaj klasove, 

pređe roka došla ti je žnjetva. 

Divne žertve vidim na gomile 

pred oltarom crkve i plemena; 

čujem lelek gđe gore prolama. 

Treba služit česti i imenu! 

Neka bude borba neprestana, 

neka bude što biti ne može,

nek ad proždre, pokosi satana! 

Na groblju će iznići cvijeće 

za daleko neko pokoljenje.

SERDAR VUKOTA 

Bog sa nama i anđeli božji! 

A evo si udrio, vladiko, 

u nekakve smućene vjetrove, 

kâ u marču kad udri vještica 

al' u jesen mutnu vjedogonja.

Vladika se trza kao iza sna.

VlLADIKA DANILO 

Udri za krst, za obraz junački, 

ko gođ paše svijetlo oružje, 

ko gođ čuje srce u prsima;

hulitelje imena Hristova 

da krstimo vodom ali krvlju! 

Trijebimo gubu iz torine! 

Nek propoje pjesna od užasa, 

oltar prâvi na kamen krvavi!

Svi glavari skoče na noge s velikom grajom:

Tako, već nikako!

VLADIKA DANILO 

Ne... ne...śedte da i jošt zborimo! 

Ja bih, braćo, s opšteg dogovora 

da glavare braće isturčene 

dozovemo na opštemu skupu, 

da im damo vjeru do rastanka, 

eja bi se kako obratili 

i krvavi plamen ugasili.

SERDAR JANKO 

Hajd, vladiko, i to obidimo, 

ma zaludu, na ti božju vjeru! 

Što se crnim zadoji đavolom, 

obešta se njemu dovijeka, 

Oni će nam i bez vjere doći, 

među nama stati nadebljati; 

kakve su ti oni poglavice, 

nazivlju se carevi sinovi!

Otpraviše tri četiri druga da pozovu na

skup turske poglavice.

KOLO POJE:

Ljuta kletva pade na izroda! 

Prokle mati od nevolje sina, 

te knjeginja Ivanbegovica, 

prokle Mara svog sina Stanišu. 

Progrize joj sisu u posanje, 

rajsko piće prosu u njedrima. 

Stiže đecu roditeljska kletva! 

Staniša je obraz ocrnio, 

pohulio na vjeru Hristovu, 

na junačko pleme Crnojevo,

obuka se u vjeru krvničku 

i bratske je krvi ožednio. 

Grdne treske povrh Lješkopolja, 

dva se brata bore oko vjere, 

a oko njih hiljade ratnikah!

Stiže sina materina kletva, 

pogibe mu vojska svakolika; 

bježi Stanko uprav Bajazitu, 

da s njim jede madžarske nosove. 

O gnjijezdo junačke svobode, 

često li te Bog nagleda okom, 

mnogo li se muke prenijelo, 

mnoge li te čekaju pobjede!

Dođoše poglavice turske, okolo sedam-osam,

i pośedaše s Crnogorcima, svi muče i gledaju preda se.

KNEZ JANKO

Koje se se jade skamenili? 

Što razgovor kakav ne počnete, 

no pospaste i pozamrcaste?

HADŽI-ALI MEDOVIĆ, KADIJA

Baš aferim, kneže ozrinićki! 

Ja ću počet, kada drugi neće. 

Stotina se skupilo glavarah, 

nas Turakah i Crnogoracah; 

ja znam divno što smo okupljeni: 

da mirimo krvi međusobne. 

Nego hajte, od zemlje glavari, 

među sobom da način vidimo 

i smirimo dvije porodice, 

Velestovce i Turke ćeklićke, 

pa Bajice i bratstvo Aliće, 

da radimo da ih pomirimo 

al' od mira vjeru uhvatimo. 

Ja ću prvi poći pred kumama, 

ja za glave bratsko mito dati. 

Tek smirimo, dinar prekinimo 

i krvnice puške objesimo!

KNEZ ROGAN 

Efendija, ti ne ugoneta 

oko šta se ovo okupilo, 

no si s kraja počeo tanjega. 

A mudar si i književnik, kažu, 

učio si knjigu u Carigrad, 

na nekakvu ćabu pritvrdio:

ali ti se jošt hoće pameti —

poteža je ova naša škola.

Muči opeta svak i gleda preda se.          

VLADIKA DANILO 

Bože dragi, koji sve upravljaš, 

koji śediš na prestol nebesni 

te mogućnim zažižeš pogledom 

sva svijetla kola u prostoru; 

ti, koji si razvija prašinu 

ispod tvoga trona svijetloga 

i nazva je tvojim mirovima, 

te si prašak svaki oživio, 

nasija ga umnijem śemenom; 

ti, te knjigu držiš mirobitnu, 

u koju su sudbe upisate 

mirovima i umnim tvarima, 

koji se se milosno sklonio 

djejatelne oživit členove 

malom mravu kâ gordome lafu, —

provedri mi više Gore Crne, 

uklon' od nje munje i gromove 

i smućeni oblak gradonosni! 

Da, nijesu ni krivi toliko; 

premami ih nevjera na vjeru 

ulovi ih u mrežu đavolju. 

Što je čovjek? Ka slabo živinče!

Pogledaju se Turci ispod očih.

Med za usta i hladna prionja, 

a kamoli mlada i vatrena! 

Slatka mama, no bi na udicu: 

«Pij šerbeta iz čaše svečeve, 

al' sjekiru čekaj među uši!» 

Strah životu kalja obraz često; 

slabostma smo zemlji privezani, 

ništava je, nego tvrda veza. 

Ali tice te su najslabije 

lovi svjetlost lisičijeh očih, 

nego orla krijući gledaju. 

Za vrsnijem bratom ali sinom 

pusti glasi milost utrostruče; 

nađeno je draže negubljena; 

iza tuče vedrije je nebo, 

iza tuge bistrija je duša, 

iza plača veselije poješ. 

Oh, da mi je očima viđeti 

Crna Gora izgub da namiri! 

Tad bi mi se upravo činilo 

da mi sv'jetli kruna Lazareva, 

e sletio Miloš među Srbe; 

duša bi mi tada mirna bila 

kako mirno jutro u proljeće 

kad vjetrovi i mutni oblaci 

drijemaju u morskoj tavnici.

Turci se mrko pogledaju.

SKENDER -AGA 

Ja se čudim, lijepe mi vjere, 

kakav davaš prigovor, vladiko! 

Vidije li suda od dva pića, 

ali kape za po dvije glave? 

Manji potok u viši uvire, 

kod uvora svoje ime gubi, 

a na brijeg morski obojica. 

Oli čele hvatat u kapicu 

da uljanik u gori zametneš? 

Niko meda otle jesti neće!

Goniš kamen badava uz goru!

Staro drvo slomi, ne ispravi! 

I zvjerad su isto kao ljudi, 

rod svakoji svoju vjeru ima; 

za kokošku i orla ne pitam, 

no što strepi laf od guske, kaži!

KNEZ ROGAN 

Ja se ovoj i čudim raboti:

pop grešnika za grehove pita, 

da ga đavo nije prevlastio, 

a đavola jošt nijesam gledâ

da se popu ispovijedao!

KNEZ JANKO 

Kad me žena pita đe sam bio, 

kazaću joj da sam so sijao. 

Kuku njojzi ako ne vjerova!

KNEZ BAJKO

Sad mi pade na um ona priča 

kad onoga iz jame vadiše: 

po mu lica crno, po bijelo.

OBRAD 

Uleće mi jedna muha u nos, 

šteta će me nečesova naći.

VUK RASLAPČEVIĆ 

Kako su mi dlani zasvrbili, 

da se hoće ko gđe posvaditi, 

bismo globe golemo uzeli.

VOJVODA MILIJA 

Teške puške, igđe li ikoga! 

Ka je nosiš, bog-ti-bratska, Stanko?

VOJVODA STANKO (Ljubotinjanin)

Teke, brate, što se derem njome, 

evo neko doba ne valja mi.

SERDAR JANKO 

Kako sam se sinoć ismijao! 

U kuću mi odnekud dođoše 

dva momčeta, te krasna, bjelička; 

počeše se šalit ka umiju: 

kako su im neki od starijih 

ogradili negđe vodenicu 

gđe niti je splake ni potoka; 

kad prigradi, spazi se za vodu!

VUK MANDUŠIĆ

Bješe mi se snaha pomamila, 

bez putah je ništa održati! 

Otvara' joj knjige na proroke; 

neki kaže: «Na sugreb je stala», 

neki kaže: «Splele je mađije». 

Svud je vodi po manastirima 

i čita' joj masla i bdenija:

kumi vraga u sve manastire 

da ostavi snahu Anđeliju, 

kumi vraga — ništa ne pomaže! 

Te ja uzmi trostruku kandžiju, 

uženi joj u meso košulju —

vrag uteče nekud bez obzira, 

a ozdravi snaha Anđelija.

VOJVODA BATRIĆ

Turci braćo — u kam udarilo! 

što ćemo vi kriti u kučine? 

Zemlja mala, odsvud stiješnjena, 

s mukom jedan u njoj ostat može 

kakve sile put nje zijevaju, 

za dvostrukost ni mislit ne treba! 

No primajte vjeru prađedovsku, 

da branimo obraz otačastva. 

Ćud lisičija ne treba kurjaku! 

Što jastrebu oće naočali? 

No lomite munar i džamiju, 

pa badnjake srpske nalagajte 

i šarajte uskrsova jaja, 

časne dvoje postah da postite; 

za ostalo kako vam je drago! 

Ne šćeste li poslušat Batrića, 

kunem vi se vjerom Obilića 

i oružjem, mojijem uzdanjem, 

u krv će nam vjere zaplivati, 

biće bolja koja ne potone! 

Ne složi se Bajram sa Božićem 

Je l' ovako, braćo Crnogorci?

SVI IZ GLASA 

Tako, već nikako!

MUSTAJ-KADIJA 

Što zborite? Jeste li pri sebi? 

Trn u zdravu nogu zabadate! 

Kakva jaja, poste i badnjake 

vi na pravu vjeru tovarite? 

Rad noći se zublje uvijaju, 

ali što će u sunčane zrake? 

Alah, more, mudra razgovora! 

Krst i nekrst sve im je na usta; 

snijevaju što biti ne može. 

Bogu šućur, dvjesti su godinah 

otkâ paći vjeru prihvatismo, 

izmećari dinu postadosmo. 

Ćabo sveta, nema u nas hile! 

Što će slabo raskršće lipovo 

pred ostrotom vitoga čelika? 

Svetac pravi mahne li topuzom, 

od udara zaigra mu zemlja 

kako prazna povrh vode tikva. 

Malo ljudstvo, što si zasl'jepilo? 

Ne poznaješ čistog raja slasti, 

a boriš se s bogom i s ljudima, 

bez nadanja živiš i umireš, —

krstu služiš, a Milošem živiš! 

Krst je riječ jedna suhoparna, 

Miloš baca u nesvijest ljude 

al' u pjanstvo neko prećerano. 

Više valja dan klanjanja jedan 

no krštenja četiri godine. —

O hurije, očih plavetnijeh, 

te mislite sa mnom vjekovati, 

gđe ta śenka, što je dići može 

da mi stane pred vašim očima? 

pred očima koje strijeljaju, 

koje kamen mogu rastopiti, 

a kamoli slaboga čovjeka, 

rođenoga da se od njih topi; 

pred očima vode prebistrene, 

gđe u dvije sveštene kapljice 

predjel širi vidiš božje sile 

no s planine u proljetnje jutro 

što ga vidiš nad bistrom pučinom! 

O Stambole, zemaljsko veselje, 

kupo meda, goro od šećera, 

banjo slatka ljudskoga života, 

gđe se vile u šerbet kupaju; 

o Stambole, svečeva palato, 

istočniče sile i svetinje, 

bog iz tebe samo begeniše 

črez proroka sa zemljom vladati;

što će mene od tebe odbiti? 

Sto putah sam u mojoj mladosti 

iz mindera u zoru hitao 

na tvoj potok bistri i čudesni, 

nad kojijem ogleduješ lice 

ljepše sunca, zore i mjeseca. 

U nebu sam, u moru, gledao 

tvoje kule i ostre munare, 

s kojih su se k nebu podizali 

u svanuće, u divnu tišinu, 

hiljadama svešteni glasovi, 

glaseć nebu ime svemoguće, 

zemlji ime strašnoga proroka. 

Kakva vjera s ovom da se mjeri,

kakav oltar bliže neba stoji?

KNEZ JANKO 

Efendija, ovako ti hvala! (podiže kapu)

Lijepu ni iščita prediku:                    

što tražili, ono smo i našli!

VUK MIĆUNOVIĆ  

Krst i topuz neka se udare, 

kome prsne čelo, kuku njemu! 

Jaje zdravo dobije slomjeno. 

Što uzmognem, čućete hoću li!

KNEZ JANKO

Ema neću, božija vi vjera, 

više slušat odže u Ćekliće 

gđe guguće svrh one stugline 

kâ jejina svrh trule bukvine! 

Koga zove uz one glavice 

svako jutro kako zora sine? 

Ja mnim ga je doista dozvao,

jer mi nije lakši, što ću kriti, 

nego da mi na vrh glave stoji.

KNEZ ROGAN 

Lijevo mi uho sad zapoja, 

ja se nadam veselome glasu.

VUK MANDUŠIĆ

Danu, Bajko, puhni mi u oko, 

jere mi se grdno natrunilo.

SERDAR JANKO 

Ukrešite koji da pušimo;

to je duša vjeri prorokovoj, 

neće biti žao efendiji.

TOMAS MARTINOVIĆ   

Gavranovi graču i biju se, 

cijene će brzo mesa biti!

VUKOTA MRVALJEVIĆ   

Ne prelaz' mi preko puške, Bajko, 

no se natrag preko nje povrati!

VUK MIĆUNOVIĆ 

(šapti na uho serdaru Janku)

Ovaj drži za rep adži-Adža, 

i puštit ga zadovijek neće 

dok pogine kučka ali žrvni.

SKENDER-AGA

(Vidi Vuka gđe šapti; nije mu milo)

Što je ovo braćo Crnogorci? 

Ko je ovaj plamen raspalio? 

Otkud dođe ta nesrećna misâ

o prevjeri našoj da se zbori? 

Nijesmo li braća i bez toga, 

u bojeve jesmo li zajedno? 

Zlo i dobro bratski dijelimo. 

Kosa mlada na groblje junačko 

siplje li se bulah ka srpkinjah?

SERDAR VUKOTA 

O prokleta zemljo, propala se! 

Ime ti je strašno i opako. 

Ili imam mladoga viteza, 

ugrabiš ga u prvoj mladosti; 

ili imah čojka za čovjestvo, 

svakoga mi uze priđe roka; 

ili imah kitnoga vijenca 

koji kruni čelo nevjestama, 

požnješ mi ga u cv'jetu mladosti. 

U krv si se meni pretvorila! 

Istina je, ovo nije drugo 

do gomile kostih i mramorah 

na kojima mladež samovoljna 

pokazuje toržestvo užasa. 

O Kosovo grdno sudilište, 

nasred tebe Sodom zapušio!

VUK MIĆUNOVIĆ  

Pi, serdare, grdna razgovora! 

Što su momci prsih vatrenijeh, 

u kojima srca pretucaju 

krv uždenu plamenom gordošću? 

Što su oni? Žertve blagorodne 

da prelaze s bojnijeh poljanah 

u veselo carstvo poezije, 

kako rosne svijetle kapljice 

uz vesele zrake na nebesa. 

Kud će više bruke od starosti! 

Noge klonu, a oči izdaju, 

uzbluti se mozak u tikvini, 

pođetinji čelo namršteno,

grdne jame nagrdile lice, 

mutne oči utekle u glavu, 

smrt se gadno ispod čela smije 

kako žaba ispod svoje kore. 

Što spominješ Kosovo, Miloša, 

svi smo na njem sreću izgubili; 

al' su mišca, ime crnogorsko 

uskrsnuli s kosovske grobnice 

nad oblakom, u viteško carstvo, 

gđe Obilić nad śenima vlada.

SERDAR IVAN PETROVIĆ 

S Muhamedom i glupost u glavu! 

Teško, Turci, vašijem dušama, 

što obliste zemlju njenom krvlju! 

Malene su jasli za dva hata.

FERAT ZAČIR, Kavazbaša

Jok, serdare, ne ugađeš putom! 

Vjera turska podnijet ne može 

da se haba dokle glava skoči. 

Iako je zemlja pouzana, 

dvije vjere mogu se složiti, 

kâ u sahan što se čorbe slažu, 

mi živimo kao dosad bratski, 

pa ljubovi više ne trebuje.

KNEZ JANKO 

Bismo, Turci, ali se ne može! 

Smiješna je ova naša ljubav: 

grdno nam se oči susretaju, 

ne mogu se bratski pogledati, 

no krvnički i nekako divlje: 

oči zbore što im veli srce.

VUK MANDUŠIĆ 

Glete, ljudi, lijepa saruka! 

Đe ga kupi, aga, amanati?

ARSLAN-AGA MUHADINOVIĆ

Nijesam ga, Vuče, kupovao, 

no mi ga je vezir poklonio 

kad sam ljetos u Travnik hodio.

VUK MANDUŠIĆ

Ljubovi ti, nabavi mi takvi;

daću vola za njega iz jarma.

ARSLAN-AGA MUHADINOVIĆ

Ja ću ti ga pokloniti, Vuče, 

tek ako ćeš da se okumimo; 

milo mi je s takvijem junakom.

VUK MANDUŠIĆ 

Nema kumstva bez krštena kumstva, 

ako hoćeš i četvorostruko.

ARSLAN-AGA MUHADINOVIĆ

Šišano je isto ka kršćeno.

VUK MANDUŠIĆ 

Kum ću biti, a prikumak nigda!

Velika graja i pravdanje među Turcima i Crnogorcima,

nego mudriji razdvajaju da se ne pokolju, sve umuča, niko ništa

KOLO 

Tri serdara i dva vojevode 

sa njihovo trista sokolovah, 

soko Bajo su tridest zmajevah 

mrijet neće dok svijeta traje: 

dočekaše Šenđera vezira 

uvrh ravne gore Vrtijeljke 

i klaše se ljetnji dan do podne. 

Ne kće srbin izdati srbina 

da ga svijet mori prijekorom, 

trag da mu se po prstu kažuje 

ka nevjernoj kući Brankovića; 

no svi pali jedan kod drugoga, 

pjevajući i Turke bijući, 

a trojica samo pretekoše 

pod gomile mrtvijeh Turakah — 

ranjene ih Turci pregazili. 

Divne smrti, prosto im mlijeko! 

Junacima Bog će učiniti 

spomen duši a prekadu grobu! 

Tri hiljade momka jednakoga 

na Šenđera udriše vezira 

priđe zore na polje krstačko. 

Pregaocu Bog daje mahove:

raskrhaše silu Šenđerovu. 

Blago tome ko se tu nagnao, 

već ga rane ne bole kosovske, 

već Turčina ni za što ne krivi. 

Vitezovi, srbi vrtijeljski, 

luča će se vazda prizirati 

na grobnicu vašu osveštenu!

Dohode deset kavazah iz Podgorice od vezira

novoga, koji oblazi carstvo, i daju vladici Danilu

pismo. Vladika ga čita, zamišljen.

VOJVODA BATRIĆ   

Kaž', vladiko šta ti vezir piše; 

već nećemo da se krije ništa, 

svi ako će okrilatit Turci!

VLADIKA 

(čita pismo od riječi do riječi)

 «Selim vezir, rob roba svečeva, 

sluga brata sunca svijetskoga, 

a poslanik od sve zemlje cara. 

Na znanje vi, glavari s vladikom: 

car od carah mene je spremio 

da oblazim zemlju svukoliku, 

da uredbu vidim kako stoji;

da se vuci ne prejedu mesa, 

da ovčica koja ne zanese 

svoje runo u grm pokraj puta,

da podstrižem što je predugačko, 

da odlijem gđe je prepunano, 

da pregledam u mladeži zube, 

da se ruža u trn ne izgubi, 

da ne gine biser u bunište, 

i da raji uzdu popritegnem, 

e je raja ka ostala marva. 

Pa sam čuo i za vaše gore;

porodica sveta Prorokova 

zna junaštvu pravednu cijenu. 

Lažu ljudi što za lafa kažu 

da se miša i najmanje boji. 

Hajte meni pod mojim šatorom, 

ti, vladiko, i glavni serdari, 

samo da ste caru na bjeljegu, 

za primiti od mene darove, 

pa živite kao dosle što ste. 

Jaki zubi i tvrd orah slome, 

dobra sablja topuz iza vrata, 

a kamoli glavu od kupusa. 

Šta bi bilo odučiti trske 

da ne čine poklon pred orkanom? 

Ko potoke može ustaviti 

da k sinjemu moru ne hitaju? 

Ko izide ispod divne śenke 

Prorokova strašnoga barjaka, 

sunce će ga spržit kao munja. 

Pesnicom se nada ne rasteže! 

Miš u tikvi — što je nego sužanj? 

Uzdu glodat — da se lome zubi! 

Nebo nema bez groma cijenu. 

U fukare oči od splačine. 

Pučina je stoka jedna grdna —

dobre duše, kad joj rebra puču. 

Teško zemlji kuda prođe vojska!» 

KNEZ JANKO 

Trgovac ti laže sa smijehom, 

žena laže suze prosipljući, 

niko krupno ka Turčin ne laže!

SERDAR JANKO 

Ne držimo ove poklisare, 

nego da se brže otršaju 

da im paša štogod ne dvoumi; 

nek zna prijed, pa čini što može.

VUK MIĆUNOVIĆ  

Otpiši mu kako znaš, vladiko,   

i čuvaj mu obraz ka on tebi!

VLADIKA DANILO (otpisuje):

«Od vladike i svijeh glavarah 

Selim-paši otpozdrav na pismo. 

Tvrd je orah voćka čudnovata, 

ne slomi ga, al' zube polomi! 

Nije vino pošto priđe bješe, 

nije svijet ono što mišljaste;

barjaktaru darivat Evropu —

grehota je o tom i misliti! 

Velja kruška u grlo zapadne. 

Krv je ljudska rana naopaka, 

na nos vam je počela skakati; 

prepuniste mješinu grijeha! 

Puče kolan svečevoj kobili; 

Leopoldov hrabri vojevoda, 

Sobijevski, vojvoda savojski 

salomiše demonu rogove. 

U ćitapu ne piše jednako 

za dva brata jednoimenjaka: 

pred Bečom je Burak posrnuo, 

obrnuše kola niza stranu. 

Ne trebuje carstvo neljudima, 

nâko da se pred svijetom ruže. 

Divlju pamet a ćud otrovanu 

divlji vepar ima, a ne čovjek. 

Kome zakon leži u topuzu, 

tragovi mu smrde nečovjestvom. 

Ja se sjećam što si reći htio. 

«Tragovi su mnogi do pećine» —

za gorske se goste ne pripravlja'; 

u njih sada druge misli nema 

do što ostre zube za suśede, 

da čuvaju stado od zvjeradi. 

Tijesna su vrata uljaniku, 

za međeda skovana śekira. 

Jošt imate zemlje i ovacah, 

pa harajte i kože gulite! 

U vas stenje na svakoju stranu 

zlo, pod gorim, kao dobro, pod zlom. 

Spuštavah se ja na vaše uže, 

umalo se uže ne pretrže; 

otada smo viši prijatelji, 

u glavu mi pamet ućeraste». 

Svrši pismo i čita ga naglas pred svijema

(Crnogorcima i Turcima)

KNEZ ROGAN 

Eto pismo, pa sad put za uši! 

Dajte mu ga da se razgovori.

Poslanici vezirski, neveseli, odlaze.

VUK MIĆUNOVIĆ  

Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek, 

ponesi ga na poklon veziru 

i kaži mu da je to cijena 

koje drago glave crnogorske.

RIDŽAL OSMAN        

Kakav fišek na poklon veziru, 

samovoljni kavurski hajduče! 

Ne zbori se tako s vezirima, 

no gđe dođu donose groznicu, 

suze skaču same na očima 

i zahuči zemlja od kukanja!

VUK MIĆUNOVIĆ

Da nijesi u kuću došao, 

znao bih ti odgovorit divno; 

ema hoću nešto svakojako. 

Zar obadva nijesmo hajduci? 

On je hajduk roblja svezanoga, 

on je bolji e više ugrabi; 

ja sam hajduk te gonim hajduke, 

glasnija je moja hajdučina. 

Ja ne pržim zemlje i narode, 

ama mnogi grdni mučitelji 

na nos su se preda mnom pobili; 

mnoge bule vaše kukajući, 

za mnom crna kluvka razmotale.

Odoše kavazi vezirski. — Biju se dva

kokota kod skupštine.

KNEZ ROGAN 

Vidite li ova dva đavola! 

Oko šta se oni dva poklaše, 

jedan drugom oči iskopaše? 

Za njima su tridest kokošakah, 

mogu živjet kao dva sultana 

da im dade nekakva nesreća. 

I što mi je do njihove svađe —

a voli bih da nadjača manji; 

a ti, aga, brade ti svečeve?

SKENDER-AGA 

A ja voli da nadjača viši. 

Rašta ga je Bog višega dao: 

kad je viši, neka je i jači!

Noć je mjesečna, sjede oko ognjevah

i kolo na Velje guvno poje.

KOLO

Novi Grade, śediš nakraj mora, 

i valove brojiš niz pučinu 

kako starac, na kamen śedeći, 

što nabraje svoje brojanice. 

Divna sanka što si onda snio! 

Mlečići te morem poduzeše, 

Crnogorci gorom opasaše, 

sastaše se u tvoje zidove, 

okropiše krvlju i vodicom,

te od tada ne smrdiš nekršću. 

Topal-paša su dvadest hiljadah 

da pomože Novome hitaše; 

sretoše ga mladi Crnogorci 

na Kameno, polje pouzano. 

Turskoj kapi tu ime poginu, 

sva utonu u jednu grobnicu; 

mož i danas viđet košturnicu.

VUK MIĆUNOVIĆ

(Leži zajedno sa serdarom Jankom)

Kud, serdare, hoćeš s tom pasinom?

SERDAR JANKO

Da je metnem odzgor svrh haljinah.

VUK MIĆUNOVIĆ  

Koje će ti jade svrh haljinah?

SERDAR JANKO 

Pritiska me sve nesrećna mora; 

kako zaspim, ne da mi krknuti.

VUK MIĆUNOVIĆ  

Kakva mora i kakva zla sreća! 

Tu niti je more ni vještice, 

no si eto kâ čabar debeo, 

pa te salo kad ležeš zaduši; 

mene nikad još pritisla nije.

SERDAR JANKO 

A meni je ona dodijala; 

svagda nosim rena uza sebe, 

i trnovu draču u optoku; 

ali od nje ništa bolje nije 

no pâs pružit odzgor svrh haljinah.

Knez Janko leži s knezom Roganom

KNEZ JANKO 

Kako smrde ove poturice! 

Opažaš li ti štogođ, Rogane?

KNEZ ROGAN

Kâ u zli čas, kneže, ne opažam! 

Kad blizu njih śedim u skupštinu, 

ja nos držim svagda u rukama; 

da ne držim, ja bih se izbljuvao. 

Pa sam s toga na kraj i utekâ, 

e blizu njih ne bih osvanuo. 

Evo vidiš kako smo daleko, 

i opeta ona teška vonja 

od nekrsti ovde zaudara.

Mrtvo doba noći, sve spava, neko zbori kroza san.

Digni se knez Janko i knez Rogan da vide ko je,

kad onamo al' Vuk Mandušić govori kao na javi.

KNEZ ROGAN

Koji su ti jadi, Mandušiću, 

te se svu noć s nekim razgovaraš?

KNEZ JANKO 

Ne, Rogane, nemoj ga buditi, 

e on u san ka javi zbori; 

e ćemo ga štogod raspitati, 

da se barem dobro ismijemo.

KNEZ JANKO

Danu, Vuče, što ono zboraše 

za našega bana Milonjića? 

Je li čegrst kakva među vama?

VUK MANDUŠIĆ 

Nije, brate, ništa među nama, 

no mu nešto oko snahe zborim.

KNEZ JANKO

A što je to, kaži mi natajno!

VUK MANDUŠIĆ 

Ljepša mu je od vile bijele, 

nema puno osamnaest ljetah;

živo mi je srce ponijela!

KNEZ JANKO 

Rašta ti je srce ponijela?

VUK MANDUŠIĆ 

Ima rašta, rugaš li se zbilja? 

Rašta druge nema na svijetu! 

Da nijesam s Banom Milonjićem 

devetorostruko kumovao, 

bih mu mladu snahu ugrabio, 

pa s njom bježâ glavom po svijetu.

KNEZ JANKO 

Ne đetinji, kukala ti majka! 

zbilja ti je svu pamet popila.

VUK MANDUŠIĆ 

Al' je đavo, ali su mađije, 

ali nešto teže od oboje; 

kad je viđu da se smije mlada, 

svijet mi se oko glave vrti. 

Pa sve mogah s jadom pregoreti, 

no me đavo jednu večer nagna, 

u kolibu noćih Milonjića. 

Kad pred zoru, i noć je mjesečna, 

vatra gori nasred śenokosa, 

a ona ti od nekuda dođe,

ukraj vatre śede da se grije. 

Čuje da svak spava u kolibe;

tada ona vijenac rasplete, 

pade kosa do niže pojasa; 

poče kosu niz prsa češljati, 

a tankijem glasom naricati, 

kako slavlja sa dubove grane. 

Tuži mlada đevera Andriju, 

mila sina Milonjića Bana, 

koji mu je lanih poginuo 

od Turakah u Dugu krvavu; 

pa se snahi ne dao ostrići: 

žalije mu snahin v'jenac bilo 

nego glavu svog sina Andrije. 

Tuži mlada, za srce ujeda, 

oči gore živje od plamena, 

čelo joj je ljepše od mjeseca, —

i ja plačem kâ malo dijete. 

Blago Andri gđe je poginuo

divne ga li oči oplakaše, 

divna li ga usta ožališe!

KNEZ ROGAN

(šapti knezu Janku)

Ne pitaj ga, amanati, za takve stvari, dok se nije što izbleja!

Zora je; bude se i dižu.

OBRAD

Da vi pričam što mi se prisnilo! 

Naroda se bješe mnogo diglo, 

kao nekud da krste nosimo; 

sunce peče da oči iskoče, 

i tvrđa je kudijen idemo. 

Dok sidemo kâ na ovo polje, 

počinemo pod jednu jabuku, 

ispod koje i potočić vraše. 

Svi se u hlad pod njom sabijemo, 

uberemo zrelijeh jabukah, 

kao cukar svaka bješe slatka; 

pop očita pod njom evanđelje. 

U to doba pet Martinovićah 

digoše se jedan za drugijem 

i za njima tri četiri druga. 

Sav ih narod gleda kad odoše; 

a oni ti stube, te uz crkvu; 

na oltar se od crkve popeše 

i na njemu krst zlatni metnuše. 

Krst zasija kâ na gori sunce, 

i sav narod na noge ustade, 

časnome se krstu pokloniše. 

U tome se razbudih od straha.

VUK MIĆUNOVIĆ

Srećan bio, divno li si snio! 

Na čudo sam i ja na san bio 

braneći se od nekijeh pasah, 

i pet šest sam mačem preśekao. 

Da sam gđegod u četu krenuo, 

doista se bih pokla s Turcima.

SERDAR JANKO 

Ja sam noćas bio u svatove 

i sa bulom ženio Bogdana; 

u crkvu je našu pokrstismo, 

pokrstismo, pa ih privjenčasmo.

Turci jedan za drugijem svi odoše, ljuto śetni.

SERDAR VUKOTA

Ja sam Ozra noćas na san gledâ.

Bjesmo pošli dvjesta Ozrinićah, 

i toliko poćerali konjah, 

da uzmemo punje aranđelsko. 

I vrati se s pićem iz Kotora. 

Poju ljudi, gađu iz pušakah. 

Kad dođosmo navrh Potočinah,          

ali śede oko trista drugah; 

na svakoga zelena dolama, 

na svakome toke i oružje. 

Pomislimo: ko će ono biti? 

Kakvi gosti? Nije im vrijeme! 

Kad ali je ono stari Ozro 

i birani za njim Ozrinići. 

(nije od njih ni jednoga živa): 

puče na nas svake grdne jade 

što u Čevu crkvu ne gradimo 

Aranđelu, da ni svud pomaga. 

Onđena se malo ne poklasmo, 

i sad drhtim od njegova straha!

VUKOTA MRVALJEVIĆ 

Ja po svu noć prtljam i snijevam; 

dok se dignem, ja sve zaboravim.

Knez Bajko je sjetan, i Vuk Mandušić;

oni dva ne hoće ništa da pričaju.

KNEZ JANKO 

Kneže Bajko, ti si nešto śetan? 

Što će biti, to ne može proći, 

nego pričaj, da i nije milo.

KNEZ BAJKO 

Hoću, kneže, sve mi jedno biva. 

Ja sam noćas grdan san vidio: 

sve oružje svoje u komate. 

Bez zla mi se obići ne može 

i bez neke bratske pogibije, 

jer kad god sam takvi san gledao, 

pripravljâ što mrcu trebuje.

KNEZ ROGAN 

Mandušiću, što si neveseo? 

Što ne pričaš što si noćas snio?

VUK MANDUŠIĆ  

Ni što snio ni pričat umijem, 

no sam svu noć kao zaklan spava.

KNEZ ROGAN 

Ja ću pričat, kad svi ostaviste: 

viđeh na san Draška Popovića;

a meni se kâ zarok stjeca, 

i rekâ bih, eto ga niz polje.

SERDAR RADONJA 

Gledaj čuda, što je jadni čovjek! 

Mi se dosad ništa ne śećasmo 

najboljega našega vojvode. 

A gđe bio Draško Popoviću?

SERDAR VUKOTA 

Hodio je do u Mletke Draško. 

Kada Šenđer na Kotor udara, 

sta grad biti topom bukovijem. 

Pop Šćepan se tad u Kotor nagna, 

godi jednom topom sa Kotora, 

Šenđerovu pogodi lubardu, 

u grlo joj zrnom ugodio,

slomi mu je u trista komatah. 

Tad zadobi platu u principa, 

na godinu stotinu cekinah. 

Pop je pao ljuto od starosti, 

pa je Draško u Mletke hodio 

da donese od Mlečića platu.

KNEZ ROGAN

Navrtite te pet šest ovnovah, 

da ručamo, da doma idemo.

Dođe Draško vojvoda pa se sa svijema

grli i celiva, pa sjede među njima.

KNEZ ROGAN 

Pričaj štogod, Draško, od Mletakah! 

Kakav narod bješe na te strane?

VOJVODA DRAŠKO 

Kakav narod, pitaš li, Rogane? 

Ka ostali - ne bjehu rogati.

KNEZ ROGAN

Znamo, čoče, nijesu rogati, 

no bjehu li zgodni i bogati?

VOJVODA DRAŠKO

Bješe, brate, dosta lijepijeh, 

a grdnijeh deset puta više, 

od bruke se gledat ne mogahu. 

Bogatijeh bješe pogolemo; 

od bogatstva bjehu poluđeli, 

đetinjahu isto kao bebe. 

Svi nuglovi punani praznovah; 

mučahu se, da im oči prsnu, 

da oderu koru leba suha. 

Gledao sam po dva među sobom 

gđe uprte kakvu ženetinu 

tjelesine mrtve i lijene, 

potegla bih po stotinu okah, 

pa je nose proz gradske ulice 

usred podne tamo i ovamo, 

ne boje se česti i poštenju, 

tek da steku da se kami râne.

KNEZ JANKO 

Bjehu li im kakve kuće, Draško?

VOJVODA DRAŠKO  

Bjehu kuće na svijet divota! 

Ama bješe muke i nevolje: 

ćeskota ih nesretnja davljaše, 

smrad veliki i teška zapara, 

te nemahu krvi u obrazu.

VUK MIĆUNOVIĆ  

A kako te zbilja, dočekaše?

VOJVODA DRAŠKO 

Ko m' u zli čas dočekivâ, Vuče? 

Ja nijesam ni poznâ nikoga, 

a kamoli da me ko dočekâ. 

No mi ona ružna mješavina 

ne davaše iz kuće izaći; 

svagda graja bješe oko mene 

kada hoćah po gradu izaći, 

kao u nas bijele neđelje 

kad se krenu momčad u maškare. 

Da jednoga ne bi prijatelja, 

glavom sina Zana Grbičića, 

svoga doma već ne ćah gledati, 

nego kosti tamo ostaviti; 

a on me je bratski dočekao, 

vodio me svuda po Mletkama.

VUK MANDUŠIĆ  

A bjehu li junaci, vojvoda?

VOJVODA DRAŠKO 

Ne, božja ti vjera, Mandušiću, 

o junaštvu tu ne bješe zbora! 

Nego bjehu k sebi domamili, 

domamili pa ih pohvatali, 

jadnu našu braću sokolove 

Dalmatince i hrabre Hrvate, 

pa brodove njima napunili 

i tiska' ih u svijet bijeli, 

te dovukuj blago iz svijeta 

i pritiskaj zemlje i gradove.

SERDAR IVAN

A sudovi bjehu li im pravi?

VOJVODA DRAŠKO 

Bjehu, brate, da te bog sačuva; 

malo bolji nego u Turčina. 

Bješe jedna kuća prevelika 

u kojoj se građahu brodovi; 

tu hiljadu bjehu nevoljnikah, 

svi u ljuta gvožđa poputani, 

te građahu principu brodove; 

tu od plača i ljute nevolje 

ne mili se uljesti čovjeku. 

Jedni sužnji bjehu prikovani 

u putima na velje brodove, 

te vozahu po moru brodove; 

tu ih ljetnje gorijaše sunce 

i davljahu kiše i vremena, 

ne mogahu iz veze šenuti, 

no, kâ pašče kad ga za tor svežeš, 

tu čamaju i dnevi i noći. 

Najgore im pak bjehu tavnice 

pod dvorove gđe dužde stojaše; 

u najdublju jamu koju znadeš 

nije gore ko u njih stojati; 

konj hoćaše u njima crknuti, 

čovjek pašče tu svezat ne šćaše, 

a kamoli čojka nesretnjega; 

oni ljude sve tamo vezahu 

i davljahu u mračnim izbama. 

Sav protrnem, da ih bog ubije, 

kad pomislim za ono strašilo! 

Niko žalit ne smije nikoga, 

a kamoli da mu šta pomože. 

Kada viđeh vitešku nevolju, 

zabolje me srce, progovorih: 

«Što, pogani, od ljudi činite, 

što junački ljude ne smaknete, 

što im takve muke udarate?»

Dok Grbičić meni poprišapta: 

«Nemoj takve govorit riječi, 

ne smije se ovde pravo zborit! 

Tvoja sreća — ne razumješe te».

I čujte me što vam danas kažem: 

poznao sam na one tavnice 

da su božju grdno prestupili

i da će im carstvo poginuti 

i boljima u ruke uljesti.

VUK MIĆUNOVIĆ 

Budi li se ti tako proričeš, 

mišljahu li u svijet za koga?

VOJVODA DRAŠKO 

Nema toga ko s' ne boji čega, 

da ničega ano svoga hlada. 

Oni straha drugoga nemahu 

do od žbirah i do od špijunah; 

od njih svako u Mletke drktaše. 

Kad dva zbore štogođ na ulicu, 

treći uho obrne te sluša, 

pa onaj čas trči sudnicima, 

kaži ono što oni zborahu 

i popridaj štogođ i pogladi. 

Sud onaj čas ona dva uhvati, 

pa na muke s njima u galiju. 

Od toga ti bjehu poginuli, 

među sobom vjeru izgubili. 

Kolike su s kraja u kraj Mletke, 

tu ne bješe ni jednoga čojka 

jedan drugog koji ne držaše 

za tajnoga žbira i špijuna. 

Grbičić se meni kunijaše 

da su jednom žbiri i špijuni 

oblagali jednoga principa 

pred senatom i svijem narodom, 

i da su mu glavu otkinuli 

baš na stube njegova palaca. 

Kako ih se drugi bojat neće 

kad mogaše oblagati dužda!

KNEZ JANKO 

A bješe li igre u Mletkama, 

ka ovo te se mi igramo?

VOJVODA DRAŠKO 

Bješe igre, ali drugojače. 

U jednu se kuću sakupljahu 

pošto mrkni i pošto večeraj. 

Kuća bješe sila od svijeta, 

uždi u njoj hiljadu svijećah; 

po zidu joj svud bjehu panjege, 

cijele se napuni naroda, 

tako isto i kuća ostala; 

svud mogâše iz zida viđeti 

gđe virahu kâ miši iz gnj'jezda. 

Dok se jedna podiže zavjesa, 

treći dio od kuće otvori. 

Bože dragi, tu da vidiš čuda. 

Tu izmilje nekakvoga puka, 

to ni u san nikad doć ne može, 

svi šareni kao divlje mačke; 

dok ih stade po kući krivanja, 

gđe ko bješe zapljaska rukama; 

imah mrtav padnut od smijeha! 

Malo stade, oni otidoše, 

a za njima drugi izidoše. 

Takve bruke, takvijeh grdilah 

nigđe niko jošt vidio nije! 

Nosine im po od kvarta bjehu, 

istreštili oči kao tenci, 

a zinuli kâ kurjaci gladni; 

a drvene noge nasadili, 

pa iđahu kao na ključeve; 

oblačili prnje i jačine, —

usred podne da ga čovjek sretne, 

sva bi mu se kosa naježila. 

Dokle neko, da mu bog pomože, 

iz onijeh panjegah zavika: 

«Bjež, narode, e izgore kuća!» 

Bože dragi, da tu bruku vidiš. 

Stade jeka, klepet i lomjava, 

stade piska, kape popadaše, 

stotina ih ispod nogah osta; 

sve se nabi, da krknut ne može, 

kao stoka kad je zvjerad gone. 

Te mi opet śutradan na igru, 

kad u kuću nigđe niko nema, 

no je pusta kuća zatvorena. 

I jošt ću vi jednu sprdnju pričat 

a znam čisto vjerovat nećete;      

vidio sam ljude u Mletkama 

gđe na konop skaču i igraju.

KNEZ ROGAN 

To ne može bit istina, Draško, 

nego su ti oči zamaštali.

VOJVODA DRAŠKO 

Ne znam ništa, no sam ih gledao; 

i sam mislim da je maštanije.

OBRAD 

Ada što je nego maštanije! 

Ja sam čuo od jednoga đeda, 

u Boku su jedni dohodili 

iz Talije, ili otkud drugo, 

na naš pazar isti izlazili, 

pa viknuli cijelu narodu: 

«Pogledajte onoga kokota!»

Kad pogledaj onoga kokota, 

ali šljeme za nogu poteže. 

Kad onaj čas, nije nego slamka! 

Drugom vikni: «Poslušaj narode, 

svak će sada grozd u ruku imat, 

grozdu će te britve prinijeti, 

al' čuvajte, da vas jad ne nađe, 

nemoj koji grozda otkinuti! »

Dokle svako za po grozd uhvati, 

priniješe britve grozdovima; 

kad viđeše čudo neviđeno: 

svaki sebe za nos dohvatio, 

dognâ britvu do svojega nosa! 

Dokle treći sa vrh zida viknu: 

«Čuj, narode, ne potopite se!»

U to rikni niz pazar rijeka; 

ili bilo muško ili žensko, 

svak, da gazi, uzdigni haljine, —

kad ni vode ni od vode traga, 

no svak digâ u pazar haljine 

i krenuo kâ da vodu gazi! 

Kad viđeli e ih pogrdiše, 

skoči narod, i bi ih pobili, 

no uteci u Kotor Latini.

To igranje isto je ovakvo 

što na konop igraju, vojvoda!

VUK MIĆUNOVIĆ 

Pojahu li uz gusle lijepo?

VOJVODA DRAŠKO 

Kakve gusle i kakvu nesreću? 

Tu za gusle ni zbora ne bješe!

VUK MIĆUNOVIĆ 

Ada za svu igru bez gusalah 

ja ti ne bih paru tursku dao. 

Đe se gusle u kuću ne čuju, 

tu je mrtva i kuća i ljudi.

SERDAR RADONJA 

Za svaku te rabotu pitasmo; 

a gleda li principa, vojvoda?

VOJVODA DRAŠKO 

Gledah, brate, kao tebe sada.

SERDAR RADONJA 

A bješe li kakav, amanati?

VOJVODA DRAŠKO 

Bješe čovjek te od srednje ruke; 

da ne bješe pod onim imenom, 

ne šćaše se bojat od uroka.

SERDAR RADONJA 

Kako li se zvaše, vojevoda?

VOJVODA DRAŠKO 

Valijero... i već ne znam kako.

SERDAR IVAN 

Pita li te što za ove kraje?

VOJVODA DRAŠKO 

Pita, brate, ne znam ni sam kako. 

Ja izidoh pred njim s Grbičićem, 

poklonih se kako mi rekoše, 

put mene se poosmjehnu princip, 

raspita me za naše krajeve, 

i šćah reći ljubi Crnogorce, 

jer spomenu sve redom bojeve 

gđe su naši pomogli Mletkama. 

Pa poslijed poče đetinjiti; 

zapita me za naše suśede, 

za Bošnjake i za Arbanase: 

«Kad uhvate — kaže — Crnogorca, 

bilo živa al' mrtva u ruke, 

hoće li ga iźest, što li rade?»

«Gđe iźesti, ako boga znadeš, 

ka će čovjek iźesti čovjeka?»

«Ma sam čuo — opet mi govori  —

jedan narod tamo zmije jede.»

«Kakve zmije, čestiti principe? 

A gadno je na put pogledati- 

sve se dlake naježe čovjeku!» 

KNEZ JANKO 

Ja mnim te je dočekâ lijepo?

VOJVODA DRAŠKO 

Ne lijepo, nego prelijepo: 

obeća mi i što mu ne iskah. 

I pomislih kad od njega pođoh: 

blago meni jutros i dovijek, 

evo sreće za sve Crnogorce, 

dajbudi ću povest dosta praha 

da s' imaju čim biti s Turcima. 

Kad poslijed, sve ono izlinja, 

ka da ništa ni zboreno nije. 

I posad mu ne bih vjerovao 

mlijeko je da reče bijelo.

KNEZ ROGAN 

A kako te ranjahu, vojvoda? 

Bjehu li im lijepa jestiva?

VOJVODA DRAŠKO

Tu ne bješe jela izvan leba, 

no donesi nekakve preslačke, 

po tri ure liži dokle ručaj. 

Dva dijela tu bijaše puka 

jošte mladi, a obezubili, 

sve ližući one poslastice; 

od želje se sad najedoh mesa.

VUK MIĆUNOVIĆ

Fala bogu, jest veliko čudo! 

Vidi te li ovđe u Kotoru 

baš ovoga Sovru providura 

i ostalu gospodu mletačku? 

Voli su ti kokoš ali jaje 

nego ovna ali grudu sira. 

Koje čudo mogu na godinu 

kokošakah oni pozobati! 

Pa pogini u ono gospodstvo, 

spušti kulje, a obrivi brke, 

a pospi se po glavi pepelom, 

a brnjice kâ u žene uši. 

Kako tridest napuni godinah, 

svaki dođe kao babetina, 

od bruke se gledati ne može; 

kako pođi malo uza stube, 

ublijedi kako rubetina 

a nešto mu zaigraj pod grlom, 

rekao bi, onaj čas umrije!

Śeku peciva i śedoše na ručak. Serdar Janko

pita čiji je brav te mu on u pleće gleda,

i kažu mu da je Martina Bajice.

SERDAR JANKO 

Divna pleća, a divno li piše! 

Blago tebi za dovijek, starče,   

čudno li ćeš nešto doživjeti!

KNEZ ROGAN

Koje drže da je naša strana, 

al' od krsta ali je od stuba?

KNEZ JANKO 

Mi smo vazda od krsta držali.

KNEZ ROGAN 

Hiljadu sam plećah oglodao, 

ali ove ne viđeh nesreće. 

Čije ovo pleće te ga gledam? 

Njegova se kuća ugasila, 

u nju neće kokota pojati; 

a evo je nasred njega šuplje 

kâ da si ga  šilom prošupljio, 

a po njemu dvadeset grobovah 

i ni jedan nije izvan kuće.

Svi gledaju ono pleće i čude se kakvo je.

Pitaju od čijega je brava, i kažu im da je

od brava Skender-Age Medovića.

KNEZ JANKO

(gleda jedno pleće i priča iz njega)

Ima ovaj dvadeset govedi, 

guvno mu je kod kuće lijepo, 

na kuću mu šljeme dosta jako, 

jaki su mu i lijepi konji; 

krije negđe zamotuljak parah, 

ma bih reka da ih nije mnogo, 

i za njih mu svi u kući znaju.

VUKOTA MRVALJEVIĆ  

(priča iz pleća)

Čudna negđe pustoga plijena, 

no je krvav, da ga Bog ubije: 

Kosovo je oko njega leglo!

VUK MIĆUNOVIĆ 

Što bajete kao bajalice 

ali babe kad u bob vračaju? 

Što će znati mrtve kosturine 

kako će se kome dogoditi?

VUKOTA MRVALJEVIĆ  

Koje jade ti tobož mudruješ? 

A ti više u njima proričeš 

no koji mu drago desetinja; 

ne daš nigda pleća oglodati, 

no ih grabiš iz ustah ljudima; 

meni si ih stotinu uzeo 

da đavola priđe u njih vidiš, 

u to ti je prošlo po vijeka!

VOJVODA BATRIĆ 

Danu, Vuče iz Lješeva Stupa, 

uzmi gusle da nas razgovoriš; 

kad je dobro, neka je i bolje.

VUK LJEŠEVOSTUPAC (poje)

Čevo ravno, gnjijezdo junačko, 

a krvavo ljudsko razbojište, 

mnoge li si vojske zapamtilo, 

mnoge li si majke ojadilo! 

Ljudske su te kosti zatrpale, 

ljudskom si se krvlju opjanilo.

Vazda râniš od Vidova dana 

junačkijem i konjskijem mesom 

gavranove i mrke vukove.

Strašno l' bješe jednom pogledati: 

dim te crni bješe priklopio, 

sto hiljadah pritislo Turakah, 

oko tebe puške grmijahu, 

frištijahu hiljade momakah 

a grakahu na jata vranovi. 

Iza tmine i sunce ogrije: 

pred večer se nad tobom izvedri, 

Turke mrtve po tebe brojasmo, 

pogodit se nigda ne mogasmo 

oko broja, koliko ih bješe.

(ostavlja gusle)

VOJVODA BATRIĆ  

Danu, Vuče, nemoj prekidati, 

razgovora bez takvoga nema.

VUK LJEŠEVOSTUPAC  

Ne umijem, vojvoda, pa je ljepše ostaviti.

Pucaju puške uz polje, pjevaju ljudi,

ima ih okolo sto i pedeset.

VOJVODA DRAŠKO 

Ko je ono, kâ da su mahniti?

SERDAR JANKO 

Ono su ti svati Mustafića, 

a ženi se Suljo barjaktare 

sinovicom s Oboda kadije.

VUK MIĆUNOVIĆ

Ma nijesu svi svatovi Turci, 

nego ima i Crnogoracah.

SERDAR JANKO 

Ima onđe i Crnogoracah 

malo manje nego polovina.

VUK MIĆUNOVIĆ

Kud su šćeli potrpezne kučke, 

Brankovići i ližisahani,

što im oće društvo sa Turcima?

KNEZ JANKO 

A kakva je to vražja ženidba 

kad vjenčanja nikakva nemaju, 

no živuju kâ ostala stoka?

SERDAR JANKO 

U njih nema nikakva vjenčanja, 

no pogodbu nekakvu učine 

kâ da kravu napoli predaju. 

Oni žene u čeljad ne broje, 

no ih drže kâ prodano roblje. 

Oni kažu: Žena je čovjeku 

slatko voće al' pečeno jagnje; 

dok je takva, neka je u kući, 

nije l' takva, sa njom na ulicu.

KNEZ ROGAN 

Hvala Bogu, paśega mileta, 

kâ je opit sa zlom i nepravdom! 

Đe dopire, tu zakona nema; 

zakon mu je što mu srce žudi, 

što ne žudi u koran ne piše.

Poju svatovi uz polje.

SVAT TURČIN  

Gergeleze, krilo od sokola, 

te na hata u raju poleće, 

samovoljno, bez nikakva zora, 

pred Proroka priđe da izađeš,

hurije te divne zarobiše 

te si nama tako zakasnio. 

Izlaz k nama, časa ne počasi, 

na tvojega krilata halata! 

Ne zaborav' sablje i miždraka 

i tvojega biča paklenoga, 

jer su vlasi uši podignuli, 

da okupiš stoku u torinu, 

vuci su ti ljuto pogladnjeli. 

Nek ti sine sablja damaskija, 

da ne laju paščad na proroka!

SVAT CRNOGORAC 

Đe si, Marko, nagnuta delijo? 

Iako si turska pridvorica, 

al' si opet naša perjanica. 

Pojaš', Marko, tvojega, Šarina, 

od oružja ništa ne uzimaj 

do tvojega teška šestoperca, 

njim Aliju zgodi među pleća, 

pa mu na čast prorok i hurije!

SVAT TURČIN   

Ilderime, svečev buzdovane, 

malo li ti bi krstove vjere 

međ' istokom i među zapadom 

da istrčeš hata krilatoga, 

damaskiju da krvi napojiš, 

da najstrašnim postaneš šehitom, 

no se diže da Fatimu ćeraš, 

jedinicu svetoga proroka? 

Tu sagr'ješi bogu i proroku; 

ko im skrivi, on im grdno plati! 

Al' ti prosto dinovo mlijeko 

kada Bosni salomi rogove, 

kad sve pokla što ne posuneti:

samo fakir ostavi fukaru 

da nas služi, a pred krstom tuži.

SVAT CRNOGORAC 

Obiliću, zmaju ognjeviti, 

ko te gleda, bliješte mu oči,

svagda će te svetkovat junaci! 

Mrcino nam krunu ne upušti 

kad padiši stade pod vilice, 

kada dinu zagazi u čorbu. 

Sad te viđu na tvojega Ždrala 

gđe razgoniš kod šatora Turke. 

Što će biti, ko će ugoditi? 

Srb i Turčin ne slaže se nigda, 

no će prije more oslačati.

SVAT TURČIN   

Drž, Alija, kurvino kopile, 

Kotarke se mlade razbježaše! 

Sramota je sivome sokolu 

ćerat dugo jato jarebicah, 

pa za sebe ne ulovit mesa. 

Udri, Tale, tvojom drenovačom, 

pod njom puču rebra kâ orasi! 

Polovina glave izgubite, 

ne ostavte Kosu u kavure; 

takvo voće nije za kavure.

SVAT CRNOGORAC 

Bjež, Komnene, zadrta delijo, 

kad si takvu srnu ulovio; 

već si dosta odmorio krila, 

nijesu ti daleko Kotari; 

vjera ti je Hajki omilila, 

jedva čeka da ti se prekrsti. 

Zabobonji, Starino Novače, 

svrh klisure, kâ si naučio, 

jer su dinu uši zaglibile; 

probudi mu buhe u kožuhe. 

Ne pušt', Bajo, živa đavoljega; 

neka svati ne bude planine 

bez pitanja tvoga al' Limova.

Izlazi Mustaj-kadija i moli momčad da ne poju

onake pjesne pokraj sakupa crnogorskoga,

da ne bude od glavarah kome što žao, nego

neka poju svatovske pjesne, i on sam počinje pojati.

MUSTAJ-KADIJA

Ne plač', majko, dilber Fatimu: 

udata je, nije ukopata; 

ruža s struka nije pala svog, 

no u bostan prenešena svoj. 

Fatimu će Suljo držati 

kako oči svoje u glavi. 

Fatima je strukom divota, 

oči su joj dvije zvijezde, 

lice joj je jutro rumeno, 

pod vijencem gori Danica; 

usta su joj parom srezana, 

usne su joj ružom uždene, 

međ' kojima katkad sijeva 

snježna grivna sitna bisera; 

grlo joj je čista fildiša, 

b'jele ruke — krila labuda. 

Nad cvijećem pliva zornjača, 

a voze je vesla srebrna. 

Blago odru na kom počine!

SVAT CRNOGORAC 

Soko mrzi polja od prašine, 

soko neće žabu iz lužine, 

soko hoće visoku liticu, 

soko trazi ticu jarebicu; 

jarebica tanka i plašiva, 

ma tijela kako vatra živa.

SVAT TURČIN   

Ne dangubi, svatski prvijenče, 

sahati su danas ka godine, 

hoće nam se Sulju odužiti.         

Bog je dragi nekoliko dana 

tandarihe zemlji poklonio,

grehota je da ih potkidamo.

VOJVODA STANKO 

Čudne bruke, grdne mješavine! 

Čujaste li kako se pojaše? 

Zaludu se nedružina druže, 

sve nekakvi prigovori stari: 

Miloš, Marko — Mujo i Alija! 

Pripravlja se, dok odjednom pukne; 

već previre kapa na sve strane.

VUK MANDUŠIĆ  

Ema šta se druže s krvnicima, 

a u jedan kotâ da ih svariš, 

ne bi im se čorba smiješala!

VUK MIĆUNOVIĆ 

Bezobrazne, obrljane kurve, 

povukuše te nam obraz grde! 

Junačkoga ne znaju poštenja, 

a ne bi se vukli za Turcima. 

Mrzni su mi oni nego Turci, 

a ne mislim za njih ni za Turke. 

Badava se inate s Turcima 

kad im ližu kâ paščad sahane!

BOGDAN  ĐURAŠKOVIĆ 

Oni šćahu sve onako pojat, 

no im ne da podmukla lisica. 

Vidite li onoga kadije? 

Druga nema u četiri zemlje: 

u njega su medene riječi, 

uvija se kâ vrag oko krsta, 

ama punan gube i lukavstva; 

krvnika ga rišćanskoga nema —

zaklala ga puška crnogorska!

Prođoše svatovi.-Malo stade, evo pokajnice

uz polje, i tuži sestra Batrićeva pred njima.

SESTRA BATRIĆEVA 

Kuda si mi uletio, 

                           moj sokole, 

od divnoga jata tvoga, 

                           brate rano!

Da l' nevjerne ne zna Turke, 

                           bog ih kleo! 

e će tebe prevariti? 

                           divna glavo! 

Moj svijete izgubljeni, 

                            sunce brate, 

moje rane bez prebola, 

                            rano ljuta, 

moje oči izvađene, 

                            očni vide! 

Kome braću ti ostavi, 

                            bratska hvalo, 

i staroga baba Pera, 

                            kuku, Pero! 

i tri mlade sestre tvoje, 

                            kukavice? 

Sedam snahah što ošiša? 

                            njima prazno! 

Što ne čuva mladu glavu, 

                            ljudska vilo,

što krvnika njom nasladi, 

                            bratska diko? 

Na vjeru te pośekoše, 

                            nevjernici! 

Divno l' Travnik okitiše, 

                            to platili! 

sa lijepom glavom tvojom, 

                            kuku, lele! 

Ko će čete sakupljati, 

                            četovođa, 

ko l' krajini branit krilo, 

                            bratsko krilo, 

ko će turske glave śeći, 

                            ostra sabljo? 

Da pogibe u boj ljuti, 

                            ubojniče, 

gđe se srpski momci grabe, 

                            mlado momče, 

oko glavah i oružjah, 

                            proste rane! —

no na vjeru u nevjere, 

                            vjerna glavo! 

Da mi se je pomamiti, 

                             sestri crnoj, 

da te kako zaboravim, 

                             kukavica, 

e prezgodna glava bješe, 

                             mladi brate! 

Da uz cara sjedijaše, 

                             mudra glavo, 

šćaše carev vezir biti, 

                             sestri tužnoj; 

da kod kralja śedijaše, 

                             moj mladiko, 

đeneral mu šćaše biti, 

                             moja ružo! 

Da se mogu razgovorit, 

                             srce moje, 

a sa mrtvom tvojom glavom, 

                             kam da mi je! 

da ti crne oči viđu, 

                             oči moje, 

da poljubim mrtvu glavu, 

                             mjesto brata, 

da očešljam dugi perčin, 

                             jaoh meni! 

i junačku čalmu svežem, 

                               sestra grdna! 

U krvničke sad si ruke, 

                               platili te! 

nagrdiće krasnu glavu, 

                               prekrvnici! 

Ti ćeš mnogo braće naći, 

                               kuku nama! 

biranijeh sokolovah, 

                               kuku, braćo! 

po bedemu od Travnika, 

                               bog ga kleo! 

Glave bratske poznat nećeš, 

                                nama prazno! 

jere su ih nagrdili, 

                                nevjernici! 

Kud će tvoja mlada ljuba, 

                                 kuku njojzi! 

dvoje đece tvoje ludo, 

                                 siročadi? 

Što će jadni đed ti Bajko, 

                                 moj Batriću, 

koji te je odnjivio,

                                 teško njemu! 

Proste tvoje ljute rane, 

                                 moj Batriću, 

al' neprosti grdni jadi, 

                                 kuku rode! 

e se zemlja sva isturči, 

                                 bog je kleo! 

Glavari se skamenili! 

                                 kam im u dom!

Svi glavari plaču, i kad čuše ime Batrićevo,

svi plačući izidoše pred pokajnice. Kako se sastaše

s njima, znadoše što je. Sestra se Batrićeva zagrli s

đedom Bajkom (Knezom), ugrabi mu nož iza pasa

i ubi sama sebe; Bajko se prenemogne

i pade spored unuke mrtve.

VUK TOMANOVIĆ 

Hvala Bogu, velike žalosti 

što nas nađe danas iznenada!

Svak ćuti i plače.

VUK MIĆUNOVIĆ

Oh do Boga, a oh dovijeka, 

da čudno li s glave pogibosmo!

KNEZ ROGAN 

Osamdeset već imam godinah; 

sto putah sam gledâ Crnogorce, 

gleda Turke, a gleda Latine,

mlade glave onakve ne viđah!

VUK TOMANOVIĆ  

U ove se gore nigda nije 

onakvoga mladeta dizalo. 

Ono bješe junak pod krilima! 

Gleda sam ga gđe skače s momcima: 

skoči s mjesta četrnaest nogah, 

a iz trke dvadest i četiri; 

po tri konja zagona preskoči.

VUK MIĆUNOVIĆ 

Što je fajde kriti ono što je?      

Onakvoga sivoga sokola 

Crnogorka jošt rađala nije! 

Ne mogaše čovjek nigda znati 

al' je zgodni ali je valjasti, 

al' je mudri ali je ljubavni! 

Šest putah sam s njim na muku bio 

gđe prah gori pred oči junačke 

i gđe glave mrtve polijeću —

jošt takvijeh očih gvozdenijeh 

ja ne viđeh u jednoga momka. 

A nemaše jošt dvadest godinah! 

I što ću vam kriti, Crnogorci, 

živo mi je srce pokosio 

i našu je zemlju ocrnio!

VUK TOMANOVIĆ  

On ne bješe no samo nastao, —

Crnogorca već bješe svakoga 

on gotova pretekâ junaštvom;

sedamnaest ali osamnaest 

bješe glavah pośekâ turskijeh!

VOJVODA BATRIĆ  

Bog ga jaki i mrtva ubio,

kako moga vjerovat Turcima, 

tere im se na vjeru opušta?

VUK TOMANOVIĆ 

Vjeran bješe junak mimo ljude, 

pa ga ono pašče Ćorovića 

izbezumi nekako na bratsku, 

te sramotno, crn mu obraz bio!

SERDAR JANKO 

Je li mu se kuća iskopala?

VUK TOMANOVIĆ 

Ne, serdare; ali što za fajdu? 

Ostalo je dvoje đece muško, 

jedno drugom vode dat ne može; 

i zgodna su kâ dvije jabuke. 

Nego ko će đecu dočekati?

KNEZ JANKO 

Kolika mu brata ostadoše?

VUK TOMANOVIĆ 

Sedam bratah, svi sedam jednaci.

KNEZ JANKO 

Hoće li ga osvetiti, Vuče?

VUK TOMANOVIĆ 

Hoće, kneže, ali što za fajdu?

KNEZ JANKO 

Kako zašto? što govoriš, čoče? 

Da ga mogu dobro osvetiti, 

kâ da bi ga iz groba dignuli!

KNEZ JANKO 

Ada ova nesrećna nevjesta, 

te se danas ubi među nama, 

ljuće mi je na srce zavila 

no nesrećna glava Batrićeva.

SERDAR JANKO 

Ne zbori nam, kneže, za te jade;

Ni ovakve jošt nije žalosti 

na mnogo se mjestah događalo; 

no joj puče srce u prsima 

a obrnu svijet naopako 

za onijem sivijem sokolom, 

pa ne moga odoljet žalosti, 

nego život uze sama sebi.

KNEZ ROGAN 

Nevolja je, braćo, da s' ubije! 

Kam bi crka od ove žalosti, 

a ne sestra za onakvim bratom, 

e predivan bješe, jad ga naša! 

Kad se šćaše ođest kud da ide, 

pa obuci one puste toke, 

šal crveni svezi oko glave, 

a pani mu perčin niz ramena, 

dvije puške metni za pojasom, 

a pripaši mača o pojasu, 

a u ruke uzmi džeferdara,

krasna lica, visok kao koplje, —

kad pomislim i ja kakav bješe, 

raspale se uz mene plamovi!

Glavari śede okolo Veljega guvna i razgovaraju se,

dok evo ti 3—4 stotine Ozrinićah, Cucah i Bjelicah.

Svi pośedaše pred glavare i drže duge puške uz ramena.

SERDAR VUKOTA 

Dobro došli! Što je bilo, ljudi? 

Krenuli ste nekud kâ na vojsku! 

To vam nije bez neke nevolje; 

da se nije ko pokla, boga vi?

VOJNIK 

Ne, serdaru, jošt nije pokolja, 

ema bi se moglo doslutiti.

DRUGI OD VOJNIKAH 

Pope cucki, da' im ono pismo 

te si pisâ među svima nama, 

pa se s njime neka razgovore, 

e ćemo ih grajom zaglušiti.

Pop Mićo dava pismo vladici Danilu.

Vladika ga gleda i ne govori ništa.

KNEZ JANKO 

Što je bilo? Što piše, vladiko?

VLADIKA DANILO 

Ne može se ono pročitati.

(Daje ga vladika knezu Janku da ga popu povrati.)

KNEZ JANKO

(gleda ga)

Divna pisma, jadi ga ubili,

krasno je na kartu složeno, 

kao da su kokoške čepale.

Svak se smije. Knez Janko dava

pismo popu i govori mu:

KNEZ JANKO 

Pope Mićo, drž ti ovo pismo, 

te pročita', da znamo što piše!

Pop Mićo uzimlje pismo,

dugo ga gleda i počinje čitati:

POP MIĆO (čita)

... um ... dam ... am ... 

... bi ... nu ... no ... 

... na ... ša ... ra ...

VUK MIĆUNOVIĆ 

Lijepo li ova sablja čita, 

divno li nas danas razgovori! 

Amanati, gđe nauči tako? 

Jesu li te u Mletke šiljali? 

Kada svoje tako osijecaš, 

ada što bi s tuđijem činio?

POP MIĆO 

Ti se, Vuče, kada sa mnom rugaš? 

Kakav nauk, takvo i čitanje! 

Da sam imâ boljeg učitelja, 

te bih i ja danas bolje čita. 

kâ je, da je, o njemu se bavim. 

Ko će bolje, široko mu polje!

VUK MIĆUNOVIĆ  

Ja ti ne bih predavao bira, 

da se slušam, zrno dađavolje.

POP MIĆO 

I ne daju žita ni u šaku,                

do po runo i po grudu sira; 

pa i to mi daju kâ na silu. 

Da li ne znaš naše davaoce?

VUK MIĆUNOVIĆ 

Amanati, ne naijedi se: 

a kako im čitaš leturđiju 

kad ovako u pismo zatežeš?

POP MIĆO  

Amanat mi, ja je i ne čitam, 

niti mi je knjiga za potrebu, 

nit' je kada u crkvu otvaram. 

Napamet sam je dobro utvrdio 

leturđiju, krstit i vjenčati, 

kâ i druge pomanje potrebe; 

pa kad mi je koje za potrebu, 

ispojem ga ka pjesnu na usta.

KNEZ JANKO

Čudna popa, jadi ga ne bili, 

u svijet ga ovakvoga nema.

Sve u smijeh i u graju.

SERDAR VUKOTA 

Danu pričaj koji što ste došli, 

da idemo, da ne zamrčemo.

JEDAN CUCA 

Pričaćemo, a imamo dosta! 

Prosta sablja po sto putah turska, 

od Kosova koja nas siječe, 

pri zlu tome, ako je istina. 

Evo ima šest, sedam godinah 

kâ dohodi jedna proročica 

među nama — iz Bara se kaže; 

dava trave i nešto liječi, 

i zapise nečesove gradi 

da čovjeka puška ne ubije. 

Svak je drži, oprosti mi bože, 

kâ da duhom svetijem prozire!

Donio je đavo među nama 

evo ima dvije-tri neđelje, 

pa je sada, što nije nikada, 

udarila kaživat vještice. 

Dvadest ih je do sada kazala, 

i sama je sebe obličila,

na njih više no pedeset glavah 

što su one svakoju iźele, 

a sve đece koja su pomrla 

i momčadi te puška ubila. 

Pa se narod cio pomutio, 

niko ne zna šta hoće da radi; 

pomrzjelo sve jedno na drugo. 

Na čudo smo i na jade bili 

razdvajući da se ne iskolje; 

jedva smo ih ovamo savili, 

eda kako vi to pretečete.

VUK MIĆUNOVIĆ 

Čudne stoke, bog ih pośekao, 

oko šta se imalo poklati! 

A đe vi je ta zlosrećna baba 

te među vas nož krvavi vrgla?

ISTI CUCA 

Evo smo je doveli sa sobom 

da pred vama ovo pośedoči. 

Ona zbori da će sve kazati; 

i kazuje, bog je pośekao, 

kâ da čovjek sve očima gleda.

Izlazi proročica i vještica.

KNEZ JANKO 

Kažuj, babo, jesi li vještica!

BABA

Jesam, kneže, nije fajde kriti.

KNEZ JANKO 

A kako se gradite vještice?

BABA 

Mi imamo jednu travu za to, 

pa tu travu u lonac svarimo, 

iz lonca se redom namažemo; 

iza toga budemo vještice.

KNEZ JANKO 

Pa poslijed što se od vas radi?

BABA 

Kupimo se na mjedeno guvno, 

niko ne zna do nas gđe je ono; 

na vratila o marču jašemo, 

dogovore krijući činimo 

kakvo ćemo zlo učinit kome. 

Živinom se svakom promećemo; 

vozimo se na srebrna vesla, 

lađa nam je kora od jajeta. 

Zla mrznome činit ne možemo; 

a ko nam je mio ali svojta, 

trag po tragu njegov iskopamo.

SVI IZ GLASA 

Vidite li kako ne zna ništa! 

Istina je sve što je kazala; 

ne bi sama sebe naružila 

da u taj lik nije obeštana. 

Pa se kaje, stavila se duše, 

jere vidi trag ni iskopaše.

KNEZ JANKO 

Slušaj, babo, sve ti vjerujemo: 

može biti i mjedeno guvno, 

jahati se može na vratilo, 

ma za lađu i vesla srebrna, 

to ti niko vjerovati neće, 

er je sasma preništava lađa.

BABA

Istina je, moj mili, duše mi! 

A kako bih danas pridizala 

kada visim nogama u grobu? 

Nego sam se jednom pokajala; 

volija sam poći pod gomilu 

sa svijema te smo toga lika 

no zla činit kako smo do sada, 

da ako mi lakše duši bude.

(I plače baba)

KNEZ JANKO 

Čudna vraga, vidite li, braćo? 

Hvala Bogu, ima li vješticah?

KNEZ ROGAN

Ima, kneže, nekijeh rogošah, 

pod oblak će ustrijelit orla!

VUK MIĆUNOVIĆ (vladici)

Ti, vladiko, znaš duboke knjige; 

nalaziš li u njima vještice?

VLADIKA DANILO 

Gđe vještice, što govoriš, Vuče! 

Nema toga ni u jednu knjigu. 

Svrh mene se svi ovde kunite, 

to su babske priče i mudrosti; 

nego laže ova babetina, 

ali može nešto drugo biti!

SVI GLAVARI:

Kažuj, babo, rašta si lagala, 

al' na našu dušu pod kamenje! 

Nije šala što si učinila: 

pomutila tri mučna plemena 

i krvavu sablju izvadila!

(Baba se prepada i drhti.)

BABA 

Kažaću vam, al' na ispovijest, 

pa činite šta hoćete sa mnom.

KNEZ JANKO 

Nema, babo, ovđe duhovnika, 

nako ćemo poslat popa Mića, 

a on knjige uza sebe nema. 

Nego kažuj, al' ćeš pod gomilu; 

ne varaj se, drugo bit ne može!

BABA

(drhtećim glasom kazuje)

Kad se spravljah iz Bara na ovamo, 

dok evo ti jednoga kavaza 

gđe od paše za mene došao; 

povedi me na Skadar veziru. 

Vezir bješe čuo što se radi, 

da dogovor među se imate 

na domaće udariti Turke, 

pa me posla da vas ja pomutim, 

da se o zlu svome zabavite. 

Nauči me sve kako ću radit, 

i reče mi, duša mu prokleta: 

«Na tebe se niko stavit neće, 

jer ti često ideš među njima.»

Zaprijeti kad od njega krenuh: 

«Ne smuti li, babo, Crnogorce, 

kunem ti se turskom vjerom tvrdom: 

imaš doma deset unučadi 

i tri sina, sva tri oženjena, —

sve ću ti ih zatvorit u kuću, 

pa u živi oganj izgorjeti!»

Ta me sila, braćo, naćerala 

te pomutit hoćah Crnogorce.

Tada skoči narod cio, uzmi kamenje da je pod gomilom

metnu, ali je ne puste glavari, no je s mukom odbrane.

Raziđoše se doma svikolici; samo nekoliko glavara

ostadoše na Cetinje da pritvrde svoj dogovor.

Smrklo se; śede glavari okolo ognja. Izlazi mjesec krvav,

i bi veliki potres. U to isto doba dođe k njima stari i

slijepi iguman Stefan s brojanicama u ruke.

KNEZ ROGAN

Mož li znati, oče igumane, 

rašta ove gore uzdrhtaše?

IGUMAN STEFAN 

Ko će, sinko, božju volju znati, 

ko li boža prozreti čudesa?

KNEZ ROGAN

Ada što je ovaj mjesec crven 

kako da je iz ognja ispretan?

IGUMAN STEFAN

Ni to, sinko, ja ne mogu znati; 

aljinah je na nebesa dosta, 

pa bog daje kome kakvu hoće; 

a meni je svakoja jednaka, 

tek sam svoje oči izgubio. 

Blago vama koji ih vidite, 

vi ste bliže boga i čudesah!

Tišina je; Iguman broji brojanice.

KNEZ JANKO 

A brojiš li sve tako, igumne?

IGUMAN STEFAN

Brojim, sinko, ne prestajem nigda.

KNEZ JANKO 

Doista se misliš nabrojiti. 

Da li ti se, oče, ne dodije, 

a od toga . . ? 

Ja bih voli sad grivnu orahah, 

da je jednom po naški izbrojim, 

na stotinu tijeh brojanicah 

da prebiram prstima za fajdu.

SERDAR JANKO 

Ti sve, kneže, na šalu okrećeš. 

Danu, oče, ono ka umiješ, 

ispriča' ni štogođ, amanati, 

priđe no smo legli i zaspali. 

Ko te nije čuo gđe govoriš, 

onaj ne zna što u tebe spava.

IGUMAN STEFAN

Hoću, braćo, to sam i došao. 

Ja sam mnoga zažegâ kanđela 

na oltaru crkve pravoslavne, 

pa sam slijep došâ među vama 

da podžežem, koliko uzmogu, 

i vaš oganj sveti na oltaru, 

na oltaru crkve i poštenja.

MNOGI IZ GLASA 

Zbori, oče, svi ćemo slušati koliko te

god volja, ako ćeš do ponoći.

IGUMAN STEFAN

Ja imadem osamdeset ljetah; 

otkako sam oči izgubio, 

ja sam više u carstvo duhovah, 

iako mi jošt tijelo dušu 

zadržaje i krije u sebi 

kako kamen podzemna peštera. 

Ja sam mnogo obišâ svijeta. 

Najsvetije nebesne hramove 

što je zemlja nebu podignula, 

ja sam redom svaki polazio, 

nasrka se dima s žertvenikah. 

Penja sam se na sveštenu goru 

sa koje je strašno predskazanje 

svoje sudbe Jerusalim čuo. 

Razgleda sam i sve tri pećine: 

gđe se sunce hristjanstvu rodi, 

gđe je nebo jasli osveštalo, 

gđe su cari nebesnom mladencu 

pohitali s darom pokloniti se. 

Gledao sam getsimansku baštu, 

ocrnjenu strašću i izdajom. 

Svetu lampu lud vjetar ugasi! 

Mi vidimo na plodnim njivama 

gđe se grdno trnje rastićilo, 

hram Omarov gđe se povisio 

na svešteni osnov Solomonov, 

gđe Sofija za konjušku služi. 

Smiješna su svojstva naše zemlje, 

punana je ludijeh premjenah. 

Priroda se svakolika pitâ

sunčanijem čistijem mlijekom; 

u plamen se i ono pretvara, 

danas žeže što juče njivljaše. 

Kolijevke kakve bi trebale 

ne imadu sve naše rijeke; 

vidimo li mi ova strašila 

gđe pustoše nemilosno zemlju? 

Vrjeme zemno i sudbina ljudska, 

dva obraza najviše ludosti, 

bez poretka najdublja nauka, 

sna ljudskoga đeca al' očevi. 

Je li ovo pričinâ uprava 

kojoj tajnu postić ne možemo? 

Je l' istina e ovo ovako, 

al' nas oči sopstvene varaju? 

Ište svijet neko djeistvije, 

dužnost rađa neko popečenje. 

Obrana je s životom skopčana. 

Sve priroda snabd'jeva oružjem 

protiv neke neobuzdne sile, 

protiv nužde, protiv nedovoljstva: 

ostro osje odbranjuje klasje, 

trnje ružu brani očupati; 

zubovah je tušte izostrila, 

a rogovah tuste zašiljila; 

kore, krila i brzine nogah, 

i cijeli ovi besporeci 

po poretku nekome sljeduju. 

Nad svom ovom grdnom mješavinom 

opet umna sila toržestvuje; 

ne pušta se da je zlo pob'jedi, 

iskru gasi, a zmiju u glavu. 

Muž je branič žene i đeteta, 

narod branič crkve i plemena; 

čest je slava, svetinja narodnja! 

Pâs svakoji svoje breme nosi; 

nove nužde rađu nove sile, 

djeistvija naprežu duhove, 

stjesnenija slamaju gromove; 

udar nađe iskru u kamenu, 

bez njega bi u kam očajala. 

Stradanje je krsta dobrodjetelj; 

prekaljena iskušenjem duša 

râni t'jelo ognjem elektrizma, 

a nadežda veže dušu s nebom 

kako luča s suncem kapljicu. 

Što je čovjek, a mora bit čovjek! 

Tvarca jedna te je zemlja vara, 

a za njega, vidi, nije zemlja. 

Je li javje od sna smućenije? 

Ime česno zasluži li na njoj, 

on je ima rašta polaziti; 

a bez njega — u što tada spada? 

Pokoljenje za pjesnu stvoreno, 

vile će se grabit u vjekove 

da vam v'jence dostojne sapletu; 

vas će primjer učiti pjevača 

kako treba s besmrtnošću zborit! 

Vam' predstoji preužasna borba: 

pleme vi se sve odreklo sebe 

te crnome rabota Mamonu;

pade na njem kletva beščestija. 

Što je Bosna i po Arbanije? 

Vaša braća od oca i majke; 

svi ujedno i dosta rabote! 

Krst nositi vama je suđeno —

strašne borbe s svojim i s tuđinom! 

Težak v'jenac, al' je voće slatko! 

Voskresenja ne biva bez smrti; 

već vas viđu pod sjajnim pokrovom, 

čest, narodnost gđe je vaskresnula 

i gđe oltar na istok okrenut, 

gđe u njemu čisti tamjan dimi. 

Slavno mrite, kad mrijet morate! 

Čest ranjena žeže hrabra prsa, 

u njima joj nema bolovanja. 

Porugani oltar jazičestvom 

na milost će okrenut nebesa!

Svi pospaše, a Iguman śedi uz oganj, broji brojanice

i svu noć čita molitve među njima.

Zora je, dižu se, pripasuju oružje da kreću doma.

Čude se gladujući staroga Igumana gđe śedi uz vatru.

Broji brojanice i nešto u sebi čita, a oni, kako se

koji diže, tako mu pristupa i ljubi ga u ruku iz

uvaženija, rašta lijepo i mudro zbori.

SERDAR IVAN 

Ti nijesi slijep, Igumane, 

kad si tako mudar i pametan! 

Budale su s očima slijepe, 

koje vide, a zaludu vide; 

trebaju im za proste potrebe, 

ka ostaloj isto životini.

SERDAR VUKOTA 

A misliš li, serdare njeguški, 

da bi bio ovakvi s očima? 

Pjesna dobra spava u slijepca, 

pogled smeta misli i jeziku. 

Mož' obisti kad što hoćeš pričat,

kad pričanju tvome pokaže se 

stvar sasvijem protivna pred oči, 

slast i silu izgubi pričanje, 

um se smuti, a jezik zaplete; 

češće ne znaš što si htio reći.              

A slijepcu oči ne smetaju, 

no se drži sve jednoga puta, 

ka pjan plota kada se prihvati.

VOJVODA BATRIĆ  

Da pričamo snove pri kretanju! 

Ja sam snio što nijesam nigda 

(milo mi je za moje oružje): 

noćas na san Obilić proleće 

preko ravna Polja Cetinjskoga 

na bijela hata kâ na vilu; 

Oh, divan li, bože dragi, bješe!

Posle trideset-četrdeset drugah pričaju svoje snove:

svaki kaza san jednak, da je Obilića vidio kao i

vojvoda Batrić. Veseli idi u crkvu da se zakunu

svi najedno da se kolju s domaćima Turcima.

Ulaze u crkvu, Vuk Mićunović razmota šal sa glave,

pa ga pruži, te svi za njem rukama uhvatiše i u kolo stadoše.

VLADIKA DANILO

Čuj, Nikola kneže dupioski, 

i ti ruku pružaješ na kletvu! 

Ti si nejak, znaš li, u Crmnicu, 

a Turcima pred kućom Crmnica. 

Krivu kletvu na dom ne ponesi, 

jer je muka s bogom ratovati!

KNEZ NIKOLA 

Znaj, vladiko, i svi Crnogorci, 

ja znam divno kako mi je doma; 

Ama imam trista Dupiljanah, 

nek me izda svako, kâ i hoće, 

zadajem vi božju vjeru tvrdu, 

s Turcima se hoćemo poklati 

ako će nam śeme utrijeti! 

Kad krv prospem radi svoje vjere, 

ne bojim se kletve, ni drugoga. 

Kako puška pukne na Cetinje, 

grohota će biti na sve strane; 

blago tome koga srce služi 

i ko nije sasma ostario, 

dosta će se posla nagledati!

SERDAR JANKO 

Izdati se nećemo, ama treba da se utvrdimo

kletvom; zdravi je posao.

VUK MIĆUNOVIĆ 

Kuni, serdare Vukota, ti, e najbolje umiješ,

a mi ćemo svi vikati: Amin!

SERDAR VUKOTA 

U pamet se dobro Crnogorci, 

(a ko činja biti će najbolji!) 

a ko izda onoga te počne, 

svaka mu se satvar skamenila! 

Bog veliki i njegova sila 

u njivu mu śeme skamenilo, 

u žene mu đecu skamenio! 

Od njega se izlegli gubavci 

da ih narod po prstu kažuje! 

Trag se grdni njegov iskopao 

kako što je šarenim konjima! 

U kuću mu puške ne visilo, 

glave muške ne kopâ od puške; 

željela mu kuća muške glave! 

Ko izdao, braćo, te junake 

koji počnu na naše krvnike, 

spopala ga bruka Brankovića 

časne poste za psa ispostio; 

grob se njegov propâ na ta' svijet! 

Ko izdao, braćo, te junake, 

ne predavâ punje ni proskure, 

nego pasju vjeru vjerovao; 

krvlju mu se prelili badnjaci 

krvlju krsno ime oslavio, 

svoju đecu na nj pečenu io; 

u pomamni vjetar udario, 

a u lik se manit obratio! 

ko izdao, braćo, te junake, 

rđa mu se na dom rasprtila; 

za njegovim tragom pokajnice 

sve kukale do vijek lagale!

SVI IZ GLASA: 

Amin!

Izlaze iz crkve i otolen svaki doma.

BADNJE VECE 

Vladika Danilo i Iguman Stefan śede kod ognja,

a đaci, veseli, igraju po kući i nalažu badnjake.

IGUMAN STEFAN 

Jeste li ih, đeco, naložili, 

u prijekrst kâ treba metnuli?

ĐACI 

Naložili, đedo, kâ trebuje, 

presuli ih bijelom šenicom, 

a zalili crvenijem vinom.

IGUMAN STEFAN 

Sad mi dajte jednu čašu vina, 

ma dobroga, i čašu od oke, 

da nazdravim starac badnjacima.

Daju mu čašu vina,

on nazdravi badnjacima i popi je.

IGUMAN STEFAN

(čisteći brke)

Bog da prosti vesela praznika! 

Donesite, đeco, one gusle, 

duša mi ih vaistinu ište, 

da propojem, odavno nijesam. 

Ne primi mi, bože, za grehotu, 

ovako sam starac naučio.

(Daju mu đaci gusle)

IGUMAN STEFAN

(poje)

Nema dana bez očnoga vida 

niti prave slave bez Božića! 

Slavio sam Božić u Vitlejem 

slavio ga u Atonsku Goru, 

slavio ga u sveto Kijevo, 

al' je ova slava odvojila 

sa prostotom i sa veselošću;

vatra plama bolje nego igda, 

prostrta je slama ispod ognja, 

prekršćeni na ognju badnjaci; 

puške puču, vrte se peciva, 

gusle gude, a kola pjevaju, 

s unučađu đedovi igraju, 

po tri pâsa vrte se u kolo, - 

sve bi rekâ jednogodišnici, 

sve radošću divnom naravnjeno. 

A što mi se najviše dopada, 

što svačemu treba nazdraviti!

VLADIKA DANILO 

Srećan li si, Igumne Stefane, 

kako te je bog vesela dao!

IGUMAN STEFAN

Mladi sinko, lijepi vladiko 

samo sobom noćas je veselo, 

a dušu sam natopio kapljom 

pa se stara igra povrh vina 

ka blijedi plamen po rakiji. 

To mi katkad starcu budi kosti, 

spomene ih na mlade godine.

VLADIKA DANILO 

Ljepše stvari nema na svijetu 

nego lice puno veselosti, 

osobeno kâ što je kod tebe: 

sa srebrnom bradom do pojasa, 

sa srebrnom kosom do pojasa, 

a lice ti glatko i veselo;

to je uprav blagoslov višnjega.

IGUMAN STEFAN

Ja sam prošâ sito i rešeto 

ovaj grdni svijet ispitao, 

otrovi mu čašu iskapio, 

poznao se s grkijem životom. 

Sve što biva i što može biti, 

meni ništa nije nepoznato; 

što god dođe ja sam mu naredan. 

Zla pod nebom što su svakolika 

čovjeku su prćija na zemlju. 

Ti si mlad još i nevješt, vladiko! 

Prve kaplje iz čaše otrovi 

najgrče su i najupornije;

O da znadeš što te jošte čeka! 

Sv'jet je ovaj tiran tiraninu, 

a kamoli duši blagorodnoj! 

On je sostav paklene nesloge: 

U nj ratuje duša sa tijelom, 

u nj ratuje more s bregovima, 

u nj ratuje zima i toplina, 

u nj ratuju vjetri s vjetrovima, 

u nj ratuju živina s živinom, 

u nj ratuje narod sa narodom, 

u nj ratuje čovjek sa čovjekom, 

u nj ratuju dnevi sa noćima, 

u nj ratuju dusi s nebesima. 

T'jelo stenje pod silom duševnom, 

koleba se duša u t'jelu; 

more stenje pod silom nebesnom, 

koleblju se u moru nebesa; 

volna volnu užasno popire, 

o brijeg se lome obadvije. 

Niko srećan, a niko dovoljan, 

niko miran, a niko spokojan; 

sve se čovjek bruka sa čovjekom: 

gleda majmun sebe u zrcalo!

VLADIKA DANILO 

Dobra vatra, a jošt bolje vino; 

malo si se, đedo, ugrijao, 

pa prečišćaš svijet na rešeto!

IGUMAN STEFAN

Gđe si bio danas, amanati, 

te si doma tako pozno došâ? 

Stojâ u lov toliko nijesi; 

ranije si svagda dohodio. 

I gđe su ti tjelohranitelji, 

dva Novaka i barjaktar Pima! 

Ne bio ih puštavat od sebe; 

bio dozvat, dok ti Božić prođe, 

dva tri sina staroga Martina, 

jere ti se ja sve bojim, sinko, 

da će Turci tebe izgubiti. 

Dvadest-tridest da noćas udare, 

kako ti se kuća osamila, 

što bi šćeli, to bi učinili!

VLADIKA DANILO 

Ne boj mi se, akobogda, đedo; 

ne misli se o tome Turcima, 

zle su misli i na njih napale!         

Pa i da bi došli i stotina, 

imam ovđe desetak đačadi, 

u kuću se bismo zatvorili, 

mi se bili, a ti bi nam pjeva.

IGUMAN STEFAN

Od te pjesne, bože me sahrani, 

teža bi mi bila no plakanje; 

plakanje je pjesna sa suzama!

Idu da spavaju. Dižu se pred zoru i idu u crkvu.

Svršila se leturđija. Izlaze. Đače priča Igumanu

Stefanu pred crkvom.

ĐAČE 

Slušaj, đedo, da ti nešto kažem. 

Kad su prva zvona zazvonila, 

digâ sam se da idem u crkvu, 

ali jeku nečesovu čujem, 

te ja strči brže nakraj polja: 

iako je lijepo vrijeme, 

mišljah skače voda u Ponoru. 

Kad priśedoh malo ukraj polja 

ali nije ono što ja mišljah, 

no to brdo na kraj polja ječi 

kako da će prsnut u oblake. 

Puške grme, nebesa se lome, 

fiska stoji mlade ubojnike! 

Te ja brže-bolje preko polja;

kada dođi pri Đinovu brdu, 

al' u brdo nigđe ništa nema, 

no se negđe boj krvavi bije, 

pa odzivom brdo uzječalo.

IGUMAN STEFAN 

Muč' budalo, da li Božić nije? 

već je troje pojalo pjevacah: 

sada puške najviše pucaju, 

a to brdo kâ šuplja tikvina, 

pa glasove hvata odsvakuda; 

već za dugo i ne treba ništa, 

no ponavlja ono što gđe čuje 

kao jedna prekomorska tica.

ĐAČE 

Nije, đedo, tako mi roždestva, 

no nekakav pokolj, te veliki; 

Od miline uru sam slušao! 

Dim je crni lega nad Bajice 

ka najgušći oblak o jeseni.

IGUMAN STEFAN  

Hajd' otolen, što koješta drobiš! 

Dim na Božić, velikoga čuda! 

Kako će se svenarodnja žertva 

bez oblakah dima učiniti?

Čuje se grmljava pušakah niz polje.

Pojaha Vladika Danilo hata i izide u polje.

Kad eto niz polje pet šest stotinah ljudih.

On potrči konja i brže bolje dođe među njih.

Oni se svi oko njega u kolo okupi. Videći vladika

pet Martinovićah, Vuka Borilovića i tri svoje sluge

sve krvave, poče zapitovati. 

VLADIKA DANILO 

Pričajte mi što je tamo bilo: 

al' ste vuci ali ste lisice?

VOJVODA BARIĆ 

Veseli su glasi, gospodare, 

klanjamo se bogu i Božiću. 

Najpriđe ti Božić čestitamo, 

čestitamo Božić Gori Crnoj! 

Mi pet bratah pet Martinovićah 

i tri tvoje sluge najvjernije 

sa sokolom Borilović-Vukom 

poklasmo se sinoć sa Turcima. 

U pomoć nam ko god ću priteče, 

sakupi se vojske kao vode. 

I što ću ti duljiti pričanje: 

koliko je ravnoga Cetinja, 

ne uteče oka ni śedoka, 

ni da kaže kako im je bilo, 

te pod sablju svoju ne metnusmo 

koji ni se ne kće pokrstiti; 

koji li se pokloni Božiću, 

prekrsti se krstom hristijanskijem, 

uzesmo ga za svojega brata. 

Kuće turske ognjem izgorijesmo, 

da se ne zna ni stana ni traga 

od nevjerna domaćega vraga. 

Iz Cetinja u Đeklić pođosmo; 

ćeklićki se razbježaše Turci 

malo koga od njih pośekosmo 

ma njihove kuće popalismo; 

od mečeta i turske džamije 

napravismo prokletu gomilu, 

neka stoji za uklin narodu.

VLADIKA DANILO 

Blago meni, moji sokolovi, 

blago meni, junačka svobodo! 

Jutros si mi divno voskresnula 

iz grobovah našijeh đedovah!

Skida se s konja Vladika, te grli i cjeliva junake

koji su počeli boj s Turcima; I tako idu niz polje

pjevajući i puškama veselje čineći. Kada dođoše

blizu crkve, ali je Iguman Stefan pred crkvom i

jošt jedan kaluđer, koji držaše sveti putir u ruke.

IGUMAN STEFAN

Ja ne vidim, nego čujem dosta. 

Hajte, braćo, te se pričešćujte 

bez priprave i bez ispov'jesti, 

a ja mičem sve na moju dušu.

Pristupaju i pričešćuju se koji ne bješe ruča.

Pošto se pričestiše, navrćeše peciva i počeše kolo voditi.

A Vladika uljeze u kuću i uvede sa sobom pet Martinovićah,

Vuka Borilovića i tri njegove sluge za njima uljegoše.

Peku se peciva, igraju se momčad svake igre i kolo poje.

KOLO

Bješe oblak sunce uhvatio, 

bješe goru tama pritisnula, 

pred oltarom plakaše kanđelo, 

na gusle se strune pokidale, 

sakrile se vile u peštere,

bojahu se sunca i mjeseca; 

bjehu muška prsa ohladnjela, 

a u njima umrla svoboda, 

kâ kad zrake umru na planinu, 

kad utone sunce u pučinu. 

Bože dragi, svijetla praznika! 

Kako su se duše prađedovske 

nad Cetinjem danas uzvijale, 

igraju se na bjela jata, 

kako jata divnih labudovah 

kad se nebom vedrijem igraju 

nad obrazom svjetla jezera. 

Sokolovi pet Martinovićah, 

koje jedna prsa zadojiše 

a odnjiha jedna kolijevka, 

dva Novaka s barjaktarom Pimom, 

i viteze Borilović Vuče, 

koji prvi udriste na Turke, —

ko umije vama splesti v'jence? 

Spomenik je vašega junaštva 

Gora Crna i njena svoboda!

Izlazi Iguman Stefan među narod, i nose za

njim dva momka među sobom jednu siniju i

na njoj dvadest okah šenice varene, izmiješate

zrnima šipčanima, nalite dobro vinom i medom.

Narod se čudi njegovu poslu i sav se okupi okolo

njega da gledaju što će da radi. Momci postaviše

koljivo na sred Velikoga guvna, a Iguman poče govoriti.

IGUMAN STEFAN

Čuj, narode, svi skinite kape! 

Hoću spomen da činim dušama 

vitezova našega naroda; 

danas će im najmilije biti, 

od Kosova nigda kao danas.

Svak skida kapu i smiju se.

IGUMAN STEFAN 

(čita naizust)

Vjerne sluge pomjani, gospodi, 

vladaoce, ma tvoje robove: 

nepobjednog mladoga Dušana, 

Obilića, Kastriota Đura, 

Zrinovića, Ivana, Milana, 

Strahinića, Relju Krilatoga, 

Crnoviće Iva i Uroša, 

Cmiljanića, Vojvodu Momčila, 

Jankovića, devet Jugovićah, 

i Novaka poradi halaka, 

i ostale naše vitezove! 

Na nebu im duše carovale 

ka im ime na zemlji caruje!

Iźedoše ono koljivo, ručaše i svak doma odlazi.

Izišli iz crkve, śede uz oganj, pa se nešto

Iguman zamislio.

VLADIKA DANILO 

Nešto si se zamislio, đedo! 

Ali ti se drijemat počelo?

IGUMAN STEFAN

Ne drijema,  nego nešto mislim, 

pa se čudim za novu godinu 

što je danas ošćela ljudima? 

Rašta nije s početkom proljeća,

kad se sunce sa juga povrati 

i kad počnu dnevi napredovat, 

kad se zemlja obuče u zelenju 

i stvar svaka kad na njoj dobije 

novi život i vid sasvim novi?

VLADIKA DANILO 

Sve jednako tada ali danas; 

vrijeme će svojim tokom hodit, 

a ovo su stari uredili.

IGUMAN STEFAN 

Ko je da je, nije ugodio.

Ulazi jedno momče k njima, cjeliva

Vladiku u ruku, pa Igumna Stefana.

VLADIKA DANILO 

Što je, momče? Otkuda si sada? 

E da ćeš ni što dobro pričati?

MOMČE 

Ja sam ulak, od Rijeke sada; 

Serdar Janko posla me do tebe, 

da ti pričam što je kod nas bilo.

VLADIKA DANILO 

Pričaj, sinko, što najbrže možeš.

MOMČE

Kako čusmo za boj na Cetinju, 

da na glavu pogiboše Turci, 

Serdar Janko odmaha otpravi 

dva momčeta riječkim Turcima:

«Ko ne misli na koran pljunuti 

neka bježi glavom bez obzira!»

Turci momčad kod sebe primami 

i oboje na obod objesi. 

U to serdar poklič niz nahiju: 

svak potrči k riječkomu gradu, 

al' zaludu — svi utekli Turci 

u lađama put bijela Skadra; 

samo Bogdan što je pohitao 

te ubio riječkog kadiju. 

Šćaše doći serdar s glavarima 

da ti priča sve kako je bilo, 

no nemaše kada ostaviti: 

razuraju grada Obodnika 

i sve turske kule i džamiju 

da naš pazar ne smrdi nekršću.

Preklanja se ulak, cjeliva opet Vladiku

u ruku, meće mu knjigu na skut i odlazi.

Vladika Danilo zove đače da pročita onu

knjigu, da je čuje i Iguman Stefan..

ĐAČE 

(uzima knjigu i čita)

Knez Nikola i svi Dupiljani 

pozdravljamo našega vladiku! 

Pišemo ti što je kod nas bilo. 

Kako čusmo što bi na Cetinju, 

poklasmo se s našijem Turcima. 

Dan i noć je poklanje trajalo.

Bješe puna Crmnica Turakah, 

desečara, age, iźelice. 

Malo ko nam u pomoći dođe; 

i mi smo ti grdno izginuli, 

polovina u boj poginusmo; 

nestalo je groblja oko crkve, 

po šestinu u jedan kopamo! 

Po Crmnici Turke iśekosmo 

i grad Besac s zemljom izravnismo. 

Sad ti nema u našu nahiju 

obilježja od turskoga uha 

do trupine ali razvaline.

Vladika Danilo plače a Iguman se Stefan smije.

VLADIKA DANILO 

Ti, Igumne, ne razumje pismo, 

a bi i ti na njem proplakao: 

po šestinu ujedno kopaju!

IGUMAN STEFAN 

Razumijeh ga, al' plakat ne mogu; 

da umijem plakat od radosti, 

bih plakao slađe nego igda, 

Al kod mene, kada poje duša, 

suze mi se smrznu od radosti.

Bije neko u vrata od kuine, da ih slomi,

misle da je lud.

IGUMAN STEFAN  

Pomoz Bože i Mali božiću! 

Kad je radost sa svakoje strane, 

nek uljeze i ta' ludi k nama 

da nam kuću napuni smijeha!

Otvaraju đaci vrata, kad evo Vuk Mandušić.

Namrčio se i crni mu brci pali na izlomljene toke.

Džeferdar prebijen nosi u ruke, i śeda kod ognja,

sav krvav. Nikome ni «pomoz Bog». Začude se

kad ga onakvoga vide.

VLADIKA DANILO 

Što je, Vuče? Grdno li izgledaš! 

Viđu da si s krvave poljane, 

gazio si negđe vatru živu 

i bog znade, do tebe samoga, 

je li iko tu živ pretekao; 

jer bez muke ne prskaju toke 

ni se lome taki džeferdari 

te s' od vitke žice sakovani.

VUK MANDUŠIĆ 

(mrko priča)

Na Šćepandan dođe mi odiva 

iz Štitarah ljetos povedena, 

i kaza mi: «Evo haračlije 

u Štitare da kupe harače!»

Te ja skupi pedeset momčadi 

i zapadni s njima pod Štitare 

da pośečem Turke iźelice. 

Puču puške Lješanskom nahijom;

mislim: idu Turci u harače, 

pa na raju stravu udaraju, —

kad boj čujem u Progonoviće, 

te ja potec' sa onom družinom. 

A kad tamo, muka i nevolja: 

udarilo dvjesta haračlijah, 

poturice, ljuta Arnauta, 

na krvavu Radunovu kulu. 

Sam se Radun u kulu nagnao 

i s njim žena njegova Ljubica; 

žena mlada, ama soko sivi, 

puni puške svome gospodaru. 

Radun gađa s prozora od kule, 

sedminu je na obor ubio. 

No mu došla bješe pogibija: 

Turci bjehu slamu i sijeno 

oko b'jele kule nanijeli 

pa zažegli sa svakoje strane. 

Plam se diga bješe u nebesa 

i kulu mu bješe dohvatio! 

A on gađa puškom, ne prestaje; 

popijeva, tanko, glasovito, 

pripijeva Baja i Novaka, 

pripijeva, Draška i Vukotu 

i dva Vuka od sela Trnjinah, 

Markovića i Tomanovića, 

a klikuje i žive i mrtve —

vidi strašnu uru pred očima! 

Nama živa srca popucaše, 

potrčasmo kuli Radunovoj, 

oko nje se poklasmo s Turcima. 

Izbavismo iz kule Raduna, 

ma izgore ojađela kula. 

Jošt nam đeko u pomoć priskoči 

te od kule poćerasmo Turke; 

do Kokotah, više Lješkopolja, 

osamdeset i tri pośekosmo. 

I u boju kod bijele kule 

olova mi toke izlomiše, 

a u razdvoj boja krvavoga, 

najpotonja koja puče turska  —

džeferdara držah pred očima —

prestriže ga, ostala mu pusta, (plače)

po remiku, kada trska bješe! 

Više žalim pusta džeferdara 

no da mi je ruku okinula! 

Žâ mi ga je kâ jednoga sina, 

žâ mi ga je kâ brata rodnoga, 

jere bješe puška mimo puške. 

Srećan bješe, a ubojit bješe; 

oko njega ruke ne previjah, 

svagda bješe kao ogledalo; 

u hiljadu drugijeh pušakah 

poznati ga šćaše kada pukne. 

Pa sam došâ do tebe, vladiko: 

na moru je od svašta majstorah, 

bi l' mi mogli pušku prekovati?

VLADIKA DANILO 

Mrki Vuče, podigni brkove, 

da ti viđu toke na prsima, 

da prebrojim zrna od pušakah 

kolika ti toke izlomiše! 

Mrtvu glavu ne diže iz groba 

ni prekova bistra džeferdara. 

Zdravo tvoja glava na ramena, 

ti ćeš pušku drugu nabaviti 

a u ruke Mandušića Vuka 

biće svaka puška ubojita!

Vladika ustade i dade Mandušiću iz odaje svoje jedan dobar džeferdar.

PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ (Njeguši, 1813- Cetinje, 1851), crnogorski vladar, pjesnik, filosof, reformator i prevodilac. Od 1831. godine do kraja života bio je na čelu države i Crnogorske crkve. Kao državnik boravio je u Austriji, Italiji i Rusiji.. Njegoš se smatra najvećim pjesnikom kod Južnih Slavena. Najpoznatija djela: Gorski vijenac, 1847; Luča mikrokozma, 1845; Lažni car Šćepan Mali, 1851; Svobodijada, 1854.