Пише: др Радоје Фемић

Филолошки факултет, Универзитет Црне Горе

 

 Насловном синтагмом романа Вукосава Делибашића упечатљиво је сугерисана судбина књижевног јунака о којем се приповиједа – повратника из голооточког логора, који је у метафоричком кључу вредносно поистовијећен с паклом. Занимљивим приповједачким маневром читалац се на почетку романа „задржава“ у неизвјесности поводом мистификованог лика који свједочи судбину повратника. Немогућност да се избори с насљеђем трауматичне прошлости књижевног јунака одваја од дјелања. Стога је елементарни амбијент романа дочаран оквиром приповиједања, које неријетко задобија исповиједни карактер. Објективизација атмосфере успостављена је традиционалним приповиједањем у трећем лицу, мада то н представља препреку за остваривање спознаје унутрашњег бездана, отвореног у Војину – главном

јунаку Делибашићевог романа.

 

Иако се у пролошком дијелу романа не експлицира назив логора, по детаљном опису бившег заробљеника читалац поуздано закључује да је ријеч о Голом отоку, који је симболизован као „проклето мјесто, на којем до прије пола године није било живота, осим галебова, који су кружили изнад и ријетко се спуштали на голе стијене, јер ту ништа није било што би их нахранило.“ Приповједач се не задржава на опису простора и људи који насељавају логор, већ фокус сели на привилегованог књижевног јунака, којем излазак из логора не доноси избављење, већ га притиска као усуд. Прије него што Војин завриједи читалачку емпатију, приповједач сугериеше карактерне особине које одају слику човјека – жртве идеологизованог свијета,

претвореног у поприште сукобљених политичких становишта: „Да је био без части и поноса, да је признао кривицу без кривице, да је кренуо онако пун живота, на своје саборце из рата и сапатнике из привидног мира, ослободио би себе и спасио своју главу. Спасио би главу, а шта би било са части и образом? Гдје би му душа?“

 

 

Делибашићев јунак трагичан је највише по томе што нема суштинску моћ избора. Његово опредјељење да слиједи наметнути, а потом нагло одбачени став обоготвореног комунистичког ауторитета – Партије, учиниће га отпадником који историјске и политичке прилике не сагледава из интересне, већ искључиво из идејне перспективе. Војинова неприлагођеност конотирана је као видљиви знак његове часне природе и непоколебљивог става. Одан утопији совјетског

комунистичког раја, јунак романа ризикује не само губитак властитог живота, него и пропаст цијеле породице.

 

Специфичност приповједачког поступка садржана је у дијалогичном третману логорског искушења, о којем готово равноправно размишљају и говоре Војин и његова супруга, Мирјана. Уобличавајући идеју разорног утицаја политике на породицу, приповједач је укрстио двије доживљајне перспективе – Војинову и Мирјанину – показујући пуни бесмисао политичког страдања. Прилазећи дому, након вишегодишње робије, Војин подозријева од Мирјаниног одрицања, свјестан да се тоталитаристичка пракса није примјењивала само на њега, већ и на њу: „Она је његова велика љубав, јака жена чврстог карактера, вољела га је иако то никада није гласно изговорила, па да је и умро тамо, увијек би остао у њеном срцу и мислима, а ноћас ево долази својој кући као залутали странац, са страхом како ће га прихватити.“

 

У знаку преиспитивања остварује се и карактеризација Војинове супруге, која долазак странца повезује с тегобним искуством насртања на породичну част. Међутим, призор у којем се врши препознавање фундиран је унутарњом драматиком која је посредована сљедећим описом: „Ноге јој се посјекоше, само што није пала. Помијеша се онај пређашњи страх са тугом и радости. Није свеједно. Шест година и мало више није га видјела. Толико је трајало њено надање да ће се вратити, и толико страх да га никада неће видјети.“ Лутајући мотив супружничке оданости у роману функционише као контраст општој слици декаденције, превртљивости и издаје. Мотив лојалности мужу, као реликт патријархалног времена, супротставља се револуционарној доктрини, према којој је идеолошка творевина изнад брачне, а ревност према Партији изнад породичне ревности.

 

Војинова реакција на Мирјанин дочек открива резигнираног, пораженог човјека, чије логорско искуство поништава елементарни хуманистички садржај „Мирјана моја, одавно ме нико није зовнуо именом. Ја нисам човјек... Ја сам број.“ Изможденог тијела и сломљене душе, Војин настоји да изнова осмисли упоришну тачку егзистенције, међутим, то му не полази за руком. Насиље и понижења која су му приредили саборци Војин подноси лакше него празнину порушених идеала, из које се назире ништавило.

 

Древна истина – да су прича и причање најдјелотворнији начин исцјељења, потврђује се Војиновим и Мирјаниним поступком; одлуку да једно другом повјере све детаље преживљене несреће чини их донекле ослобођеним неподношљивог бремена које им је идеолошка стихија наметнула. Смјењујући дијалошке партије, приповједач гради релативно статичну композицију романа, успостављајући свијет идеја као доминантни слој приповједачког процеса. Мирјана признаје да је страдање није обездушило, показујући херојски карактер жене-страдалнице за одржање породичног огњишта. Њене ријечи имају аксиоматску снагу, неопозиве су и изговорене с убједљивошћу која надраста емоционално-изражајни карактер овдашње традиционалне жене: „Не жалим Војине ништа, ама баш ништа и нимало што сам се жртвовала због наше љубави. Све ће нестати осим ње.“ 

 

Мирјана доноси општељудске закључке који надмашују конкретно искуство Војиновог утамничења. Њено сагледавање је далекосежно, изнад једне епохе чији крах је увјерљиво потврдио узалудност жртвовања: „Војине, доћи ће вријеме, можда и послије нас, које ће показати да су понизили себе а не нас, јер онај ко понижава поштене, сам буде кадтад понижен.“

 

Иако приказани у сагласју, ликови Војина и Мирјане су контрастирани по темпераменту. Насупрот стереотипној симболизацији, Војин је конципиран као сањар, склон меланхолији и очајању, док је Мирјана оличење практичне рустикалне мудрости, која пуни израз задобија у животном опредјељењу за активну борбу с недаћама. Тиме се мотивише Војинова преданост комунистичкој догми, чију противрјечност је спознао у заробљеничким данима: „Знао сам, Мирјана, да послије рата ништа неће бити исто, али сам очекивао да ће се све промијенити набоље и да ће сваки појединац угледати свјетлију будућност, а онда сам схватио да је све била утопија.“

 

Поклањајући пажњу обликовању двојца, Војина и Мирјане, приповједач остале епизодне ликове третира успут. Међутим, нарочито је упечатљив лик потказивача Мрдеље, који је досљедно моделован као носилац ригидне идеолошке мисли: „Тито, а не Бог. Избриши из главе Бога и Стаљина, ако мислиш да ти помогнем!“ Обоготворење тоталитарног вође испоставља се као елементарни разлог постојања поданика. Мрдеља је симбол репресије и политичког утилитаризма који задобија гротескно обличје: „Ко не воли друга Тита и партију, тај не воли ни своју жену.“ Наведене ријечи, сагледане ван духа конкретног времена, несумњиво обилују комичким потенцијалом. Међутим, у овом ставу имплицитно је садржана трагика ликова који одбијају да признају вођу југословенских комуниста као врховни принцип, остајући привржени вођи совјетске револуције.

 

Суштинско обиљежје романа Повратак из пакла чини синтагма која аутентично дешифрује настојање кључних ликова да консолидују сопствене животе: наиме, приповједач супружничко повјеравање именује „пречешљавањем огољене прошлости“. Иако деградиран, сломљен и одбачен, Војин успијева да назре једину добру страну властитог страдања. За разлику од агилних партијских егзекутора, он се не одриче човјечности, што му омогућава да посвједочи универзалну истину која носиоцима власти измиче: „Највеће одликовање које човјек може добити у сваком времену је мирна савјест.“ Илустративни су разговори које Војин води с кумом Илијом, бившим припадником равногорске војске. Свјесни непомирљивих идеолошких разлика и обједињени искуством горког пораза, њих двојица су обнављали предратне успомене мирног живота, оплемењеног духовним сродством.

 

Oсјећање егзистенцијалне угрожености, као и кризу политичког идентитета главног јунака прати изражена криза сексуалности, будући да због руинираног здравља пред женом губи ауторитет мушкарца. Иако не успијева да поврати пређашњи склад индивидуланог и социјалног живота, чини се да на самом крају романа, Војин успијева да обнови нуклеус животног нагона, што је сугерисано суптилним наговјештајем регенерисаног ероса: „Њих двоје, поред свих искушења и траума кроз које су прошли, нијесу дозволили да се угаси жар љубави која је непрекидно тињала у њиховим душама.“ Жанровски остварен као роман лика, Повратак из пакла Вукосава Делибашића није мање ни љубавни, породични и политички роман. Држна идеја књиге – да се у поразу, упркос свему, могу сачувати осјећање љубави, личног достојанства и породичне части, подсјећа на блискост реалног и литерарног искуства, нарочито на црногорском поднебљу, у којем су диобе биле и остале кључни менталитетски амблем. Надахнут опомињућом функцијом, Делибашићев роман одговара ауторској интенцији, подсјећајући да се људскост не стиче, нити губи у времену, него у човјеку, а да се тријумф не биљежи политичким, већ трајним, етичким параметрима.

др Радоје Фемић