ZA HOSEA MARIA PALASIA
Palasio, dobri prijatelju,
je li proljeće stiglo
da grane topola odijeva
kraj rijeke i drumova? Stepom
gornjega Duera proljeće kasni,
ali tako meko i ljupko kad grane!
Ima li gdje koji novi list
na starim brestovima?
Biće da su sada akacije gole
a gorski grebeni snijegom ogrnuti.
O, gromado Monkaja bijela i roza,
tamo, na nebu Aragona, ljepotna!
Je li se trn rascvjetao u
u sivome stijenju
i bijele rade
na mladoj livadi?
Biće da su rode
na zvonike stigle.
Biće da se polja pšenice zelene,
biće sivomrkih mula na uzoranim dolinama,
biće ratara što siju kasna žita
po aprilskim kišama. Biće da pčela
kuša ružmarin i majčinu dušicu.
Ima li rascvjetalih šljiva? Ima li ljubice?
Biće da ne fali lovaca
sa pelerinama i mamcima za jarebice.
Palasio, dobri prijatelju,
ima li slavuja na riječnim bregovima?
Sa prvim krinovima
i prvim ružama u vrtovima
u modrom popodnevu, uspenji se na Espino,
visoki Espino, gđe njen je komad zemlje...
A JOSE MARIA PALACIO
Palacio, buen amigo,
¿está la primavera
vistiendo ya las ramas de los chopos
del río y los caminos? En la estepa
del alto Duero, Primavera tarda,
¡pero es tan bella y dulce cuando llega!...
¿Tienen los viejos olmos
algunas hojas nuevas?
Aun las acacias estarán desnudas
y nevados los montes de las sierras.
¡Oh mole del Moncayo blanca y rosa,
allá en el cielo de Aragón, tan bella!
¿Hay zarzas florecidas
entre las grises peñas,
y blancas margaritas
entre la fina hierba?
Por esos campanarios
ya habrán ido llegando las cigüeñas.
Habrá trigales verdes,
y mulas pardas en las sementeras,
y labriegos que siembran los tardíos
con las lluvias de abril. Ya las abejas
libarán del tomillo y el romero.
¿Hay ciruelos en flor? ¿Quedan violetas?
Furtivos cazadores, los reclamos
de la perdiz bajo las capas luengas,
no faltarán. Palacio, buen amigo,
¿tienen ya ruiseñores las riberas?
Con los primeros lirios
y las primeras rosas de las huertas,
en una tarde azul, sube al Espino,
al alto Espino donde está su tierra...
Baeza, 29 de Abril de 1913.
JEDNE VEČERI LJETNE
UNA NOCHE VERANO
Antonio Mačado (Antonio Machado Ruiz), španski pjesnik, rođen je u Sevilji, Andaluzija, 26. jula 1875. od oca antropologa i pisca Antonia Machada Álvareza i majke Ane Ruiz. Kad je imao osam godina njegova familija seli se u Madrid. Apsolvirao je studije u Madridu i Parizu, gđe je studirao filosofiju od 1899 do 1902. Diplomirao je u Madridu. Od 1907 do 1912 bio je profesor francuskog jezika u Soriji. 1909 kada je imao 35 godina ženi se sa Leonor Izquierdo Cuevas koja je imala svega 15 godina. Odlaze za Pariz. Ona će se uskoro razboljeti od tubrkoloze i umrijeti. Njena smrt ostavila je duboke tragove na pjesništvo Antonia Mačada. 1912 bio je profesor u Baezi, a potom u Segoviji. U Segoviji imaće aferu sa Pilar de Valderrama Alday. Ona je bila samohrana majka sa troje djece. Srešćemo je u Mačadovoj poeziji pod nadimkom „Guiomar“. Njih dvoje će se dopisivati sve do pjesnikove smrti. Ponovno seli u Madrid. 1927 postao je član Španske akademije nauka. 1931 predavao je francuski u Madridu. Početkom građanskog rata 1936 kao pristalica Republike evakuisan je u Valensiju, potom u Barselonu. Brata Manuela, dramatičara i pjesnika koji je na Frankovoj strani više nikada neće sresti. Valderama je emigrirala u Portugaliju. 1939. pred poraz republikanaca, Mačado bježi sa majkom i stricem pješice preko Pirineja u Francusku. Stiže u Koljur 28. januara 1939. Zbog iznurenosti uskoro poslije dolaska u susjedstvu svoje majke domovine umire 21. februara u Koljuru (Collioure), tri dana prije njegove majke. Njegova grobnica je i dan danas pokrivena Republikanskom zastavom. Na grobu se nalazi i crno poštansko sanduče uljepšano cvijećem, koje se puni pismima ljubitelja Mačadove poezije.
Kommentar schreiben