Vladimir Visocki je prvi put boravio u Crnoj Gori u avgustu, 1974. godine sa ekipom koja je snimala sovjetsko-jugoslavenski film "Jedini put" (Единственная дорога). To je ratni film koji se temelji na stvarnim događajima iz 1944. godine. Režiser filma Vladimir Pavlović ponudio je sovjetskom glumcu da sam izabere ulogu. Visocki je za film napisao četiri pjesme od kojih je jedna ušla u film. O tom filmu Visocki je govorio sa ironijom:
Igram jednog od ovih okovanih vozača. Moja uloga je potpuno bez riječi, bez ijedne riječi, ali sa pjesmama. Sad, kada mi nude... Ranije sam odbio da pjevam, ali sad mislim - zašto ne, ako postoji takva platforma sa velikom publikom. Pjevam svoje pjesme i igram malu ulogu, ulogu sa smrću, kako bih mogao snimati pet dana, umrijeti, pjevati i završiti. Zbog ovoga sam otišao u Jugoslaviju. Snimali smo u Crnoj Gori, na vrlo zanimljivim mjestima. Ljudi su vrlo znatiželjni. Vole nas. Crnogorci, na primjer, kažu da je "naša zemlja do Vladivostoka". A Crna Gora je objavila rat Japanu 1904. godine. Japanci su dugo tražili Crnu Goru na karti. A pošto je Crna Gora prije nekoliko decenija priznata kao nezavisna država, nije je bilo na karti. I bili su potpuno zbunjeni: kakva je ovo zemlja?! A Crna Gora je još uvijek u ratu sa Japanom. Dakle, takva je to zemlja. Pisao sam tamo pjesme o Crnogorcima, jer mi Puškinove lovorike nisu davale mira. On je napisao: "Crnogorci, kakvo pleme"? Sad sam i ja pisao pjesme o Crnoj Gori. Nije to samo pjesma, nego i stihovi. Bit će objavljene tamo u Titogradu.
Visocki je tokom boravka u Crnoj Gori stvorio više izuzetno dobrih pjesama. Pratilo ga je nadahnuće i htjenja. Po sjećanjima fotografa I. Ivaševa Visocki je odmah poslije snimanja odlazio da uređuje nedovršene pjesme. A glumac G. Juhtin, koji j glumio u tom filmu kaže: Lokacija filmske ekipe bila je mala luka Bar. Duž jadranske obale bilo je mnogo ostrva, velikih i ne tako velikih. Na jednom od njih (Sveti Stefan) živjeli su Visocki i Vladi... Odnos prema Rusima ovdje je bio prilično prijateljski. Visocki je bio pjevač na glasu. Njegove pjesme su se često čule.
Puškinove lovorike zaista nijesu dale mira Visockom. Postoje paralele između pjesme Crnogorci (Crnogorski motivi) i Puškinove pjesme Bonaparta i Crnogorci i Puškinovih Pjesama zapadnih Slavena. Motive žeđi, gladi, herojske smrti sa zamjenom, osvete, jednistvo familije i žene viteskinje. Visocki je ugradio sve u jednoj pjesmi dajući do u detalje odgovor na Puškinovo pitanje: Crnogorci! Ko su oni? Snažna i prodorna pjesma o Crnogorcima napisana je na Svetom Stefanu na hotelskom obrascu, bez naslova. Taj autograf čuva se u Visockijevoj kolekciji u Državnom аrhivu ruske književnosti i umjetnosti. Andrej E. Krilov (Крылов, Андрей Евгеньевич) napisao je više eseja, rasprava i knjiga o Visockom i njegovom stvaralaštvu. Visockijeve pjesme priredio je u dva toma. To je do sada najautoritativnija zbirka. Pjesmu o Crnogorcima dao je prema autografu i bez naslova.
Pred kamerom Radio Televizije Titograd 1974. godine, na crnogorskoj obali, Visocki je tu pjesmu naslovio sa Crnogorski motivi. Izostavio je posljednju strofu. Naravno, da bi jedan takav izkaz gđe žali i želi neku drugu domovinu, izazvao buru u sovjetskoj štampi, zbog čega je pjesnik odustao da čita te stihove. Visocki tom prilikom nije čitao pjesmu sa hotelskog obrasca, nego sa jednog drugog papira koji je ostao nepoznat. Tekst pjesme čitan pred kamerom sasvim malo se razlikuje od teksta na sačuvanom autografu.
Trideset godina kasnije, 2004. godine u Podgorici Visockom je podignut spomenik. On ga je zaslužio. Volio je Crnu Goru. Spomenik krasi posljednja strofa iz pjesme Crnogorci.
Ja žalim u životu ovom,
što nemam korijena dva,
što drugom domovinom mojom
ne zovem Crnu Goru ja.
Slijedi, pjesma u originalu i prevodi na crnogorski, engleski, španski, njemački, mađarski, poljski, bugarski i srpski jezik.
Водой наполненные горсти...
Водой наполненные горсти
Ко рту спешили поднести -
Впрок пили воду черногорцы
И жили впрок — до тридцати.
А умирать почетно было
Средь пуль и матовых клинков,
И уносить с собой в могилу
Двух-трех врагов, двух-трех врагов.
Пока курок в ружье не стерся,
Стреляли с седел, и с колен, -
И в плен не брали черногорца -
Он просто не сдавался в плен.
А им прожить хотелось до ста,
До жизни жадным, — век с лихвой, —
В краю, где гор и неба вдосталь,
И моря тоже — с головой:
Шесть сотен тысяч равных порций
Воды живой в одной горсти…
Но проживали черногорцы
Свой долгий век — до тридцати.
И жены их водой помянут,
И прячут их детей в горах
До той поры, пока не станут
Держать оружие в руках.
Беззвучно надевали траур,
И заливали очаги,
И молча лили слезы в траву,
Чтоб не услышали враги.
Чернели женщины от горя,
Как плодородная земля, —
За ними вслед чернели горы,
Себя огнем испепеля.
То было истинное мщенье —
Бессмысленно себя не жгут:
Людей и гор самосожженье —
Как несогласие и бунт.
И пять веков, — как божьи кары,
Как мести сына за отца, —
Пылали горные пожары
И черногорские сердца.
Цари менялись, царедворцы,
Но смерть в бою — всегда в чести, —
Не уважали черногорцы
Проживших больше тридцати.
Мне одного рожденья мало —
Расти бы мне из двух корней…
Жаль, Черногория не стала
Второю родиной моей.
1974 г.
(Стихи написаны для "Единственная дорога")
Crnogorci
Vodom napunjene šake
žurili su da ustima prinesu
Šteđeli su vodu Crnogorci,
i od zalihe živjeli do tridesete.
A umirati časno bješe,
međ' mecima i tamnim sabljama
I odnositi u grob sa sobom
dva-tri neprijatelja.
Sve dok se okidač na oružju ne izliže
Gađali su s konja i s koljena,
Zarobit se davali nijesu,
U lancima Crnogorca nema.
A živjet su željeli do stote,
Taj žedni vijek pun jeze i strave,
U kraju bogatom nebom i gorama
I sa mora dosta - preko glave.
Šesto hiljada jednakih porcija
Vode žive u jednoj grsti, svete…
Živovali tako crnogorci
Svoj dug vijek - jedva do tridesete.
Žene su im vodom nazdravljale
Skrivajući đecu po gorama
Do trenutka kad sama uzmognu
Čvrsto držat pušku u rukama
Crninu su ogrtale mirno
I tiho su gasile ognjišta
Lile suze ćuteći - u travu
Samo krvnik da ne čuje ništa
Crnjele su od jada i tuge,
Ko od mraza plodorodne njive,
Sa njima su crnjele i gore,
I u gar se pretvarale žive
Bila je to žalost pregolema
I u srcu sagorijevanje,
Protest gora i ljudskog otpora
I u buntu samospaljivanje
Pet vjekova kao božje kazne,
Sin je glavom zamjenjivo oca,
Plamtjele su gore od požara,
I sa njima crnogorska srca.
Prolazili cari i dvorjani,
Smrt u boju vrhunac je časti,
Bješe ono Crnogorac pravi
Koji uspje do trideste pasti.
Ja žalim u životu ovom,
što nemam korijena dva,
što drugom domovinom mojom
ne zovem Crnu Goru ja.
© ?. Prevod, 2018
Тhe Montenegrins
The water, by the handful catered,
The Montenegrins rushed to hold -
Drink now: there is no water later;
Live now till thirty years old;
An honored death is one to merit
Midst matted blades and bullet rain;
And take along before you’re buried
A couple enemies you’ve slain.
Until the trigger’s worn and broken,
Shoot from the saddle and the knee;
No Montenegrin could be taken
A captive: he just wouldn’t be.
But they all yearned to live to hundred
And then some more - so they could be
Where skies and mountains are abundant
And overflowing is the sea.
A handful of the living water
Six hundred thousand parts would mold...
And yet the Montenegrins fought to
Live long till thirty years old.
Their wives had water for their mourning
And in the mountains hid from harm
Their children, till there came a morning
When they’d have grown to carry arm.
They quietly dressed to mourn; and, soundless,
Shed tears upon the grassy ground,
And then put off the fire in silence,
So enemies would hear no sound.
Black as the land that gives a bounty
From all their grief the women turned;
Black as the women was the mountain,
That set the fire on to be burned.
Oh that was true avenge - makes little
Sense to burn self without intent -
Self-burning of the mounts and people
Was a revolting discontent.
Like God’s damnation never aging,
Like father’s vengeance for his son,
Five centuries the fires kept raging,
The Montenegrins’ hearts flamed on,
The Tzars and servants came, departed -
But death in fight is always gold.
The Montenegrins disregarded
Those over thirty years old.
© Eugenie Sarkisyants. Translation, 2011
Manos llenas de agua fria...
Manos llenas de agua fría
llevaban a sus bocas sedientas:
los montenegrinos deprisa bebían,
vivían deprisa, hasta los treinta.
Era un honor perder la vida
entre balas y aceros deslucidos,
también llevarse a la tumba
a unos cuantos enemigos.
A bote pronto, a sangre fría,
desde el caballo... ¡Gatillo ardiente!
Al montenegrino no lo prendían:
no se dejaba prender fácilmente.
Querían aguantar hasta los cien,
un siglo y pico, ávidos de vida;
entre la montaña y el cielo,
y junto al mar. Tierra querida.
Seiscientas mil idénticas porciones
de agua viva en una mano llena...
Y vivían los montenegrinos
su siglo largo, hasta la treintena.
Y brindan por sus maridos
las mujeres, borrachas de agua,
y esconden en el monte a sus hijos
hasta que sepan sujetar el arma.
Mudas, se visten de luto,
vierten agua en sus cocinas,
lloran en silencio absoluto:
el enemigo no puede oírlas.
Las mujeres, negras de pena,
como fecundas campiñas;
las montañas oscurecen con ellas,
quemándose a sí mismas.
Era una venganza cierta,
no existe fuego baldío:
si arde el monte y arde la gente,
ha llegado el desafío.
Como el hijo vengando al padre,
cinco siglos de furor divino,
las altas montañas arden
y el corazón del montenegrino.
Cambiaban los zares y los palatinos,
c pero muertes así no dan pena:
no respetaban los montenegrinos
a los que pasaban de la treintena.
No me basta con un nacimiento,
¡por segunda vez nacería!
Es una lástima que Montenegro
no sea segunda patria mía.
© Oleg Shatrov. Traducción, 2012
Eine Handvoll Wasser...
Eine Handvoll Wasser
Beeilte man sich zum Munde zu führen -
Die Montenegriner tranken Wasser auf Vorrat,
Und lebten zu ihrem Vorteil - bis dreißig.
Und zu sterben war ehrenhaft
Inmitten von Kugeln und glanzlosen Klingen,
Und mit sich ins Grab nehmend
Zwei - drei Feinde, zwei - drei Feinde.
Solange der Hahn bei der Waffe nicht verrostet ist,
Schoß er vom Sattel und vom Knie, -
Und der Montenegriner wurde nicht gefangen genommen -
Er hat sich nicht als Gefangener ergeben.
Und er wollte bis hundert leben,
Gierig auf das Leben - ein Jahrhundert mit Gewinn, -
Im Lande, wo es reichlich Berge und Himmel gibt,
Und das Meer auch - im Überfluß.
Sechshunderttausend gleiche Portionen
Lebendigen Wassers in einer Handvoll...
Aber die Montenegriner lebten
Ihr langes Leben - bis dreißig.
Und die Frauen werden ihrer mit Wasser gedenken,
Und verstecken ihre Kinder in den Bergen
Bis zu der Zeit, wo sie imstande sind,
Die Waffe in den Händen zu halten.
Lautlos wurde Trauer getragen,
Und das Herdfeuer gelöscht,
Und schweigend wurden die Tränen im Grase vergossen
Damit es die Feinde nicht hören.
Die Frauen sind vor Kummer dunkler geworden,
Wie die fruchtbare Erde, -
Nach ihnen sind hinterher auch die Berge dunkler geworden,
Sich durch Feuer einäschernd.
Das war die echte Rache -
Sinnlos verbrennt man sich nicht:
Die Selbstverbrennung von Menschen und Bergen -
Ist wie ein Widerstand und eine Aufruhr.
Und fünf Jahrhunderte - wie die Strafe Gottes,
Wie die Rache des Sohnes für den Vater -
Sind ein flammender Bergbrand
Und die Herzen der Montenegriner.
Es wechselten die Zaren und Höflinge,
Aber der Tod im Kampf ist immer ehrenhaft, -
Ich respektierte die Montenegriner nicht,
Die mehr als dreißig Jahre lebten.
© Elisabeth Jelinek. Übersetzung, 2018
Crnagoracok
Sietve szájukhoz emelték
Vízzel megtöltött markukat -
Sietve ittak, ahogy éltek:
Egy éltet harminc év alatt.
Tisztelték azt, aki a földre
Golyó-, tőrsebzetten esik,
S magával ránt a sírgödörbe
Két-három ellenséget is.
Amíg a fegyver el nem vásott,
Nyeregből, térdről - egyre lőtt,
Nem fogtak el crnagorácot,
Nem görnyedt ellenség előtt.
Szerettek volna ők is élni
Száz évig - még tovább, ahol
Hegyormok az eget elérik,
S a mélyben tenger habja forr.
Az élő vízből egy marokba
Hatszázezrednyi rész jutott...
De harminc év több Crna Gora
Földjén, mint máshol századok.
Az asszonyok vízzel toroztak,
A fiút óvták a hegyek,
Míg el nem ért a férfikorba,
S kezébe fegyvert vehetett.
Itt még a gyász is hangtalan volt,
Kioltották a tűzhelyet,
S némán sírtak az asszonyok, hogy
Az ellenség ne hallja meg.
Úgy feketéll a nő a gyászban,
Akár felszántott mező, -
S magát hamvasztva állt kopáran
És feketén a hegytető.
Nem égett hasztalan e máglya,
A bosszúláng vetett lobot!
Bérc, ember mártír-tűzhalála
A lázadásra jelt adott!
Ötszáz év - Isten büntetése,
Apákat bosszuló fiúk,
Bércek, szívek örökkön égtek,
Kihunyt egy, másik lángra gyúlt.
Jöhettek új meg új királyok,
Harcban elesni becsben állt...
Lenézték a crnagorácok,
Ki tengett - harmincnál tovább.
Kevés volt egyszer megszületnem -
Elég két élet volna tán!
”, bár Crna Gora lehetne
A második szülőhazám.
© Baka István. Fordította, 1988
Czarnogórcy
Mieszkańcy starej Czarnogórcy
W pośpiechu poznawali świat, -
Żyli, na czarne patrząc chmury,
Nie dłużej niż trzydzieści lat.
A zginąć żaden z nich się nie bał,
Gdy krwawy bój obwieszczał róg.
Zanim przyjaciel go pogrzebał,
Niejeden w ziemi spoczął wróg.
Syn Czarnogórcy dobrze wiedział,
Że broń przy sobie musi mieć.
I do niewoli nikt go nie wziął,
Bo od niewoli wolał śmierć.
A on naprawdę życie kochał
I chciałby przeżyć cały wiek
W kraju, gdzie woda piasek złoty
Płucze, formując morza brzeg.
Garściami czystą wodę pili.
Nie plamiąc hańbą swoich szat,
Nie znali zdrady, ale żyli
Nie dłużej niż trzydzieści lat.
Ich żony, wrogów się nie bojąc,
Chowały dzieci w górach, by
Synowie, broń do ręki biorąc,
Umierać śladem ojców szli.
Jak, dzielnie znosząc ból, cierpiały
Sam jeden chyba widział Bóg,
Bo, kryjąc w dłoniach twarz, szlochały,
Żeby nie słyszał płaczu wróg.
Twarze czerniały im z rozpaczy,
Jak w garści - ziemia żyznych gleb, -
I zmierzch na góry czerń roztaczał,
Kiedy dopalał ogień się.
Nikt co do tego nie miał złudzeń:
To była zemsta, a nie cud, -
Samospalenie gór i ludzi
I niepokornych istot bunt.
Jak pięć stuleci bożej kary,
Szlachetnej nienawiści żar,
Nie gasły pięćset lat pożary
I jasny płomień serca grzał.
Czas szybko zmieniał Czarnogórę,
Lecz jak by się nie zmieniał świat,
Nie szanowano tego, który
Żył dłużej niż trzydzieści lat.
...Już raz urodzić mi się przyszło
I raz, jak wszyscy, będę żyć...
Szkoda, że drugą mą ojczyzną
Nie może Czarnogóra być!
© Marlena Zimna. Tłumaczenie, 1994
Черногорци
Водата си във шепа пълнят
От шепата си пият те -
Вода, спестена, черногорци
Живот - до тридесет, спестен.
А беше чест те да умират
Сред ножове и сред куршуми,
И в гроб със себе си да тикнат
От врагове - два, трима души.
Щом спусък в пушка не изтрит е
Стрелят от седло или коляно,
И черногорци в плен не взимат -
Те просто в плен не се предават
А искаха до сто да стигнат,
За живот жадни - век и нещо, -
В край с планини, небе, обилни
А със глава морета също:
Шестотин хиляди са порции
Вода във шепата една...
Но проживяват черногорци
Живота дълъг - до трийсете.
С вода жени ги поменават,
И в планина децата крият
Докато, годни те не станат
Оръжие в ръка да стискат.
Надяваха безмълвно траур,
Заливаха с вода огнища,
И сълзи мълчаливо ляха,
За да не чуе врага нищо.
Почернени жени, от мъка,
Като земята плодородна, -
И планини след тях на въглен,
изпепелени също с огън.
То бе реално отмъщение -
Безсмислено не се изгарят:
Хора, планини-самозапалени -
Като бунт и несъгласие.
Пет века - като божие наказание
Като мъст на сина за баща
Горят планинските пожари
И черногорските сърца.
Царе се сменят, царедворци,
Но в бой смъртта, това е чест,
Не уважават черногорци
От трийсет повече живели
Едно раждане за мен е малко -
във две страни да бях аз раснал...
Жалко, Черногория не стана
моята родина втора.
© Емил Петров. Превод, 2019
Crnogorci
Sasušene usne kao ogorci
Pregršt vode obrešuje svete.
Tako bodro piju vodu Crnogorci
I bodro žive - sve do tridesete,
A umreti je pošteno i česno
Od metka i mača, rana sa megdana,
Poneti sa sobom u grobnice plesnjo
Najmanje dvojicu-trojicu dušmana.
Dok se ne usija oroz, ruka borca,
Neumitno bije, s kolena, iz sda.
Nikada ne vode roba Crnogorca,
On se prosto zarobiti ne da.
I on bi hteo da živi do stote,
Žedan života - čitav vek - i potom,
U kraju gde gora u nebo se ote,
A nebo u more svi se svom lepotom.
Na šesto hiljada deljeni obroci
Iz jedne pregršti vode, žive, svete...
I tako bodro žive Crnogorci
Svoj dugi vek - sve do tridesete.
I žene ih s vodom ispraćaju s praga
I po škripinama kriju decu mušku
Do zemana kada ponese ih snaga
Da mogu da drže u rukama pušku.
Bez ridanja glasna oblače crninu
I još tiše žar na ognjištu spreću.
Tek tajnice suze u travu da linu
Mogu, dušmanima da ne krepe sreću.
Odmazda božja i Ijudsko je mnjenje:
Besmisleno je sebe ne zgoreti!
Ljudi i gora samozapaijenje -
Ovde su prosto bunt i prkos sveti.
I pet vekova ta božja odmazda
Kao sinovljeva osveta za oca.
Požari planinski gore vazda
I crnogorska srca.
Menjaju se cari i carevodvorci,
No smrt u boju uvek beše sveta.
malo su cenili one Crnogorci
Koji trideset preživeše leta.
Meni je rođenje jedno svilo krila:
Kada bih rastao ja iz dva izdanka?...
Žalim, što Crna Gora nije bila
Drugi moj zavičaj, otadžbina, majka.
© Tomislav Šipovac. Prevod, 2017
Kommentar schreiben