Ovu priču o posljednjem dvoboju u Crnoj Gori izdvojio sam iz knjige Obrada Višnjića "Golija i Golijani". Višnjićeva knjiga je svojevrsni etnografski zbornik. Za čitaoce koji ne znaju puno o ovoj zemlji moram napomenuti da je Crna Gora bila država sastavljena od saveza slobodnih plemena. Bila je to neka vrsta labave konfederacije. Sa reformama i centralizacijom države u drugoj polovini 19. vijeka plemena prestaju da postoje. Ali, ne može se kazati da su sasvim izčezla, da ne postoje još klanovi i veze među plemenicima.

Obrad  Višnjić, autor knjige "Golija i Golijani" zapisao je je mnoštvo pojedinosti i podataka o prošlosti  Golije. To o čemu on piše, nećemo naći kod velikih pisaca u nihovim istorijskim romanima.    

Negđe oko 1820. godine, živio je u Bjelicama Živko Babić. Bio je hrabar, živ i otresit, a fizički neugledan, prava žurica. Na njegovu nesreću oženi se izvanredno lijepom ženom. Na nju, još u prvoj godini braka baci oko neki Šundo Krivokapić, Cuca. Momak kršan i naočit najposlije je iza njega živa povede. Živko samac u inokosnu bratstvu nije smio ništa da pokuša protiv Šunda, koji je uza se imao jako, junačko bratstvo Krivokapića. Pošto ne mogne da trpi takvu tešku moralnu uvredu, pobjegne iz Bjelica u Goliju, kod Kankaraša, koji su bili komšije u Bjelicama, njegovom ocu. Kankaraši, Vukić sa braćom, nagovore Živka da pozove Šunda na dvoboj u Riječane, da bi oprao čast i uvredu. Obećaju mu da će ga oni i svi Golijani pomoći. Živko rado pristane i pošalje Šundu pismo u kome ga pozove na dvoboj u Riječane. Kankaraši organizuju pratnju i nabave mu mač u Draga Perišića, koji je bio skoro jedini u Gacku i povedu oko 20-tak Golijana, najpouzdanijih momaka. Odrede mu dva đevera: Rada Kankaraša i Živka Višnjića. Kad Golijani stignu na Riječane, nađu i Cuce sa Šundom. Bilo ih je oko 50. Vukić Kankaraš, kao pametan i uviđavan čovjek, prvi dan pošao je kod kneza Vasilja Baćova na Klenak i ispričao mu sve o čemu se radi. Zamoli Vasilja da mu dadne nekoliko Banjana, da bi posredovali ako dođe do pokolja između Cuca i Golijana. Knez Vasilj na brzu ruku skupi 50 momaka i na čelu sa Radom Božovim Miljanićem, pošalje im pomoć na Riječane. Naredi mu da se ne kazuju Cucama.

Bojovnici sa svojim pratnjama zanoće sa dvije strane oko Riječanskog Dola, na kome se treba odigrati dvoboj. Stanu se napremase dozivati i razgovarati. Jedan Cuca zapita:

— Čiji je mač vašega megdandžije?

— Draga Perišića iz Kazanaca, — odgovori Vukić.

— Koliko je do sad dobio megdana?

— Šesnaest, pa će i sdamnaesti, u nad boga i pravde.

— A čiji je mač vašega megdandžije?

— Petra Šainovića od Kolašina, — odgovoriše mu.

— Koliko je do sada dobio megdana?

— Četrnaest, pa će i petnaesti, u zdravlje našega Šunda.

— Na to će mu, akobogda stati i postati, naš je mač do sada vazda bio srećan na megdanu, — odgovori Vukić. Stari ljudi su vjerovali da je mač Perišića bio srećan.

Čim svane, prije izlaska sunca, Živko isuče goli mač i hitro se zaigra do na dno dola. Pobode mač u podinu i zovne Šunda. Na veliko čudo, a na zadovoljstvo Živkove družine, među Cucama nastane neko komešanje. Šundo, pored svog fizičkog izgleda i konstrukcije nije bio junak, što se rijetko kome dešavalo u ovom junačkom bratstvu. Najposlije, hladna srca, odvoji se od družine i pođe Živku, samo sporo, a ne hitro i veselo kao Živko. Pošto mu priđe na nekoliko koraka, Živko trgne mač i reče: “Udri prije, da ti žao nije!” Šundo se ukoči kao kolac, ni da mrdne, a Živko mu pruži lijevu ruku i mač da poljubi kao pobjedniku. A Šundo videći go mač i krvnički pogled svoga protivnika, krenu da poljubi i mač, i ruku. U tom momentu iskoče dva Šundova đevera sa noževima i zaviču: “Stoj, Šundo, ne sramoti nas!” U istom momentu dva Živkova đevera polete sa isukanim noževima u pomoć Živku. Sve Cuce skoče i late se oružja, a Vukić svojoj družini ne dadne. U istom momentu iskoči Rade Božov sa 50 Banjana i strogo zaviče: “Stojte svi!”

Sastale se obje strane zajedno, da donesu usmenu presudu. Golijani zatraže za uvredu i čast, Šundove toke i džeferdar Draga Giljena. Drago to kategorički odbi. Rade Božov presudi: “Neka žena ostane Šundu, a Šundo da dà Živku toke, ledenicu i jedan lijep džeferdar, koji je imao neki Šundov bratstvenik. Obje strane na to pristanu i raziđu se blagodareći Banjanima. Po kazivanju starih ljudi ovo je bio posljednji megdan u ovim krajevima oko 1825. godine.

Iz knjige Obrada Višnjića “Golija i Golijani”, 1987.