Maјци Мари и оцу Миливоју ‒ Мигу                                                                                  

 

Никада, посебно, нијесам размишљао о свом рођењу, а сада у осмој деценији живота мислим: Лијепо ли је родити се. Не рађа се човјек сваког дана, иако је сваки нови као ново рођење. У народу се не каже тек тако, ако човјек одбија да прихвати нешто њему неприхватљиво: „Не бих пристао, па кад бих се наново родио“. Ако би се човјек и могао наново родити, мислим да никада рођење не би било лијепо као први пут. Роди се, живи и пролази кроз разне изазове, који се углавном своде на борбу за лагодан живот, иако је то у стварности све другачије, пошто га разна искушења тек тако не заобилазе. Кроз њих стиче нова знања и искуства, која га одржавају у животу и чине човјеком. Млад сам ишао у сусрет будућности, а сада, у позним годинама, трагам дугачким давно пређе-ним и добро познатим путевима, размишљајући јесам ли оставио било какав траг, који би заслужио пажњу бар једне генерације која долази послије мене.

 

Аутор, Никшић, 2024.

 

 УКУС КАМЕНА

 

Мајци је то био први порођај. Родила ме је у двадесет другој години живота, не у породилишту, уз помоћ љекара и бабица, него уз помоћ већ искусне мајке, стрине Миле, у старој кући коју је подигао прађед Вуко 1884. године и освјештавао је са три попа, а народ се дивио величанственој грађевини, говорећи: „Вуко Лазарев саградио палац“  -  мислили су дворац, а то је била обична сеоска кућа, на изби, са двије просторије, собом и оџаклијом. „Стара кућа“, тако смо говорили, а ја сам увијек мислио да је та њена старост недокучива, па сада израчунах да је када сам се родио била стара тачно колико ја сада. Ох, па и није била стара, сада мислим. 

  

У тој кући су се родили мој ђед и његов брат, мој отац, стриц и тетка, моја сестра, три брата и ја. Дочекан сам као веома жељено дијете. „Прво, па мушко.“ Могу замислити радост родитеља и родбине. Могу и мајчино олакшање и сузу радосницу. Казивали су ми да је стриц бацио три бомбе крагујевке, заостале из рата, па је отишао у град и на рамену донио буре пива, те се три дана пило и веселило.

  

„Боже, да ли сам то заслужио и оправдао кроз овај живот“ – питам се данас, након толико година. 

 

Вјероватно ми није фалило пажње и љубави, колико год су ми родитељи били у могућности приуштити. Временом је та љубав морала бити подијељена на браћу и сестру, који су убрзо долазили једно за другим. Но и поред свега ја се не сјећам да сам икада осјећао љубомору, само се сјећам да сам рано почео добијати задужења да бринем о њима.

 

Као и у свакој другој породици, ни у мојој није било све савршено, али моје дјетињство, као предворје живота, исписивано је у здравој и нормалној породици, гдје сам стицао искуства на којима су грађена лијепа сјећања, која никада нијесу потамњела и ишчезла из мог памћења. Моје дјетињство је остало сакривено испод сламнатог крова старе куће, посебно обиљежено са два велика празника – свеца. Иако отац није био претјерано религиозан, али ипак побожан, посебну радост нам је приређивао бадњацима које је на Бадњи дан у свануће доносио из оближње церове шуме, зване Шљеме Вуково. Прислањао их је уз зид, па je на Бадње вече, чим смо могли прекорачити праг, правио и за нас по један мали, који смо ми дјечаци приносили на огњиште, уз обавезно: „Добро вече и срећно вам Бадње вече!“, што смо говорили, док су нас мајка и мала сестра дочекивале у кући: „Добра вам срећа и све вам срећно и честито било!“, посипајући нас житом што је стварало посебни ефекат незаборавног задовољства. Остало је дјетињство и у жару ватре са огњишта, у којој су се разгоријевали бадњаци, а тек на Божић ујутро, какав ватромет је стварао полазник, који је распиривао варнице, уз жеље: „Колико варница, толико мушкије глава... толико пара... толико и толико... тога и тога“, уз оно обавезно на крају – „Толико сваке среће и нафаке!“ Остало је дјетињство и у мирису тамјана и свјетлости пламена свијеће, коју нам је приређивао Свети Никола, наша крсна слава. На тај свети дан су се под тај сламнати кров у јединој великој соби искупљали гости, свечано обучени. Стари у црногорској народној ношњи, па уз вино по цио дан распредали о догодовштинама које су памтили. Причали су и препричавали нама дјеци досадне приче, а било је и оних који су лијепо приповиједали, тако да сам их радо слушао. Кад би ми досадили једва бих чекао да оду да се и ја са сестром и браћом раскомотим и заузмем важно мјесто за трпезом.

  

Нијесам много чега имао, али сам се имао много чему радовати, више него дјеца данас. Зато што ме свака ситница могла обрадовати, па је дјетињство у свему остало као лијепа успомена  ‒  у пуцкетању распламсалих дрва у шпорету босанцу, у хуку вјетра и диму мећаве која је у хладним зимским данима снијегом лијепила невелика окна старих прозора, испред којих су са стреха висили клипови леда, које је отац рушио из страха да кога, док падају не повриједе и тако би предухитри моју жељу да их некако дохватим прије него се поломе. Остало је дјетињство у зрацима сунца с Приљубака, у прољећном лету ласта и цвркуту птица, у игри младих јагањаца, у трчању по тек озелењелој трави, или касније по покошеним ливадама, у мирису покошеног сијена, у откривеним чудима задовољста, у пажњи и топлини мајчине трпељивости и доброте, без икад повишеног тона и у понекој очевој шиби. 

 

Био сам срећан у своме свијету, истражујући унутрашњу и спољашњу стварност кроз игру коју сам сам смишљао, без бљештавог сјаја индустријски осмишљених и дизајнираних играчака. Ја сам их проналазио у сваком каменчићу, у сваком дрвцету, у свакој травци, у цвијећу свих боја, у води, у леду и снијегу, у свему живом и мртвом, све је могло послужити као играчка у природи пронађена. Мој екран је било небо, увече звјездано, а дању исцртано прво бијелим, па сивим до црним облацима, који су се, рано сам примијетио, мијешали и мијењали небеске цртеже, све док се потпуно споје и стопе. Посебно уживање и, уједно, непојмљиви страх у мени изазивале су муње које би почеле уздуж и попријеко небо шарати, прије него би ме из њих засула љетња киша, када се затечем негдје у природи.

  

У испитивању живота знатижељи није било краја, није било довољно све што се може у руке узети и опипати, морао се пробати мирис и укус камена, дрвета, пепела, траве и ко зна чега још и све је било много укусније од пластике и гуме коју данас дјеца стављају у уста, док им маме бране да руком додирну земљу или камен. Али зато, у то вријеме никада нијесам окусио ниједан лијек, ни вакцину нијесам примио прије одласка у школу, а не сјећам се да сам боловао ни од природних дјечјих болести.  

 

Рано сам се почео пети уз стабла и верати по гранама трешања, шљива и другог занимљивог дрвећа, или са вршњацима такмичити у скакању са стијена високих по неколико метара у меку црмницу узоране долине. Било је то ризично, али тада нијесам знао за страх и то је био изазов који је упућивао на побједу страха, јер то је била само прилика да се обогати живот сам по себи и постане јак и отпоран на болести и да не познаје физичке ни психичке тешкоће.

 

Од најранијег дјетињства, поред свих слобода и, наизглед, без икаквих обавеза, живот није био, баш тако безбрижан. Веома рано сам почео трагати и тражити рјешење како ускладити потребу за срећом и безбрижношћу, са свијешћу о ограничењима и немогућностима условљених животним околностима. У једном сегменту живота постајао сам зрелији и саосјећајнији него што је уобичајено за тај узраст, а, с друге стране, данас сам свјестан да се повремено јављао и извјесни отпор кроз изналажење пута у бјекство од реалности. Знам да сам био срећан у својој безазлености, заокупљен својим истинама постојања. Иако родитељи нијесу показивали да су понекад у невољама ја сам то осјећао. Јесте да нијесам показивао забринутост, али то не значи да сам био потпуно безбрижан и да нијесам осјећао њихове бриге. Истина, та непријатна осјећања, кроз игру сам лако потискивао, па чим бих се њом занио, све би нестајало као да ми није – ама баш, ништа фалило. Тако ме је та природна невидљива сила подржавала у живљењу пуним животом и обезбјеђивала ми уз сестру и браћу, под будним оком родитеља, безбрижно дјетињство. 

 

Нијесу мене родитељи васпитавали ни по каквим међународним конвенцијама, али ми нијесу ни ускраћивали право да живим дјечји живот пуним плућима, него су се трудили да ми, што је више могуће пруже шансу за сигурно одрастање у природном окружрњу, под њиховим надзором, уз одговарајућа ограничења,  тварајући ми бројне могућности за будући срећан, успјешан и самосталан живот. 

 

Вјероватно је наша мајка, као и свака друга мајка знала да је дјетињство, свакој генерацији најљепши дио живота, па ни данас не знам, да ли због задовољства, или због брига, којих није била лишена и данас се радо сјетим, иако са извјесном дозом сјете, како је понекад, док смо се играли, онако наузгред, као за себе знала рећи: 

 

„Благо вама док сте мали“.

 

 

ПУТНИК У КОЛИЈЕВЦИ

 

Млада жена се увече спремала да ујутро с  колијевком порани на пут. Припремила је све што је било потребно за дијете. Колијевку пребрисала, спаковала мекано ткане повоје и пелене, што их је њена мајка донијела за прво новорођенче и њеног првог унука, како то обичај налаже. Касно је отишла на спавање и мало спавала. С разлогом је узбуђена и узнемирена. Послије годину и по поново иде у род. На дуги пут с колијевком. Иако је још мрак устала је, изашла ван и погледом прошарала небо. Влашићи изнад Приљубака, као да јој кажу „брзо ће зора“. Вријеме је да крене. Вратила се у кућу и без оклијевања почела спремати. Напунила је боцу воде за себе и дијете. У бијело ћедило  ставила брашњеник, а у посебну крпу умотала једине ципеле које је имала, оне у којима је прије годину дошла испод Дурмитора под Његош. Све је спаковала у ткану торбу. Дијете је пресвукла, повила и подојила. Ушушкала га у колијевку, па је једном руком вјешто подигла на леђа, другом је испод пробацила предуплано уже, које није било обично и за свакодневну употребу, него лијепа шарена упртача, од црне и бијеле пређе, исплетена за свечане прилике. Пребацила је преко главе, са два краја који су избијали испод пазуха на прсима, везала и на леђа притегла колијевку.

 

Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце. У овоме мутном обзорју само јој је дрвеће високо и ниско растиње, са обје стране, означавало стазу. Док је напајао мирис росе, дијете је мирно спавало на њеним леђима. За протеклу годину и по дана, још довољно неприлагођена оваквом терену, кроз ковиталац њених бурних успомена се провлачио траг некога новог свијетла и осјећај као да је ово неко туђе небо и непозната земља, као неки други свијет који не припада њој.

  

Прикупљала је и изналазила нову храброст и снагу, да би прошла поред крстачке цркве и гробља. Лакнуло јој је што је већ почело свитати док је туда пролазила. Већи страх ноћу од гробља изазива она чатрња, што је направљена мало височије, лијево од гробља, док оним отвором са стране, испод каменог волта, подсјећа на страшну катакомбу из које увијек бучи, нимало пријатан одјек, не само кад се наднесе на отвор него и када се туда, по дану пролази. Одатле, за колико би чо’јек испушио цигар дувана, избила је на ждријело одакле јој се јасно, ту близу, указа сивостакласта површина језера и подаље свјетлост града из којега, иако се потпуно раздвајају ноћ и дан, ријетке градске свјетиљке још увијек сијају попут звијезда ноћас на небу. Кад је кренула низа стране дијете се мало прокомеша, а она руком преко рамена опипа колијевку да се увјери је ли покривено како треба. 

 

– Спавај, спавај! Само да је теби добро и да будеш миран, па ћемо лако.

  

Овај дуги пут, прожет њежношћу мајке и невиношћу малог дјетета, испуњен је осјећањем благостања и среће што не иде сама. Син је с њом. Има с ким проговорити док иде џадом која је главна саобраћајница између Црне Горе и Херцеговине, пијеском засута и излокана рупама мјестимично пуним воде, које мора заобилазити, на којој скоро и да нема саобраћаја. За два сата хода, само се мимоишла са једним теретним камионом који је уз велику буку прошао и оставио иза себе смрдљиви траг густог црног дима, од којега у желуцу осјети мучнину. 

 

– Тешкоће нам дају снагу ‒ мислила је – и тек у њима видимо колике су наше могућности и колико вриједимо. Природа је направила да све има свој пут и незаустављиви ток. Ма како се нама чинило, добро или лоше, све у њој иде напријед, ништа назад, а ми смо само посредници између пролазности живота и спознаје вјечне истине. Не знам је ли природа удесила, или је то божја воља да сам се удала толико далеко, те сам жељна свој род виђети. Свакако, сами смо творци своје судбине.

  

Размишљање о судбини прекиде њен поглед који се просу по равном и празном пољу, које је вазда било тешко прећи, иако се чинило да нема пет минута до града. Она равнина и правина се некако удужи, па као да су ноге оковане, чини се да се не помјера с мјеста.

 

У Задрузи је узела боцу печатлије. Ту је најсигурније, не може с колијевком у сваку радњу по граду свраћати, а не ваља без здравице јединоме брату на свадбу доћи. Иако је тешко мора је носити. Срамота би било доћи маоручке. Мислила је и на пециво, а она га не може понијети. Требала је са домаћном да иде. Али не дају. Не може. На принудном је раду на изградњи пилане „Први мајˮ. Нијесу му дозволили два-три слободна дана да иде с њом, као што је ред. Лакше би јој било, а овако, сама на далек пут с колијевком на леђима. Колико год јој је било тешко и колико год је бивала у својим мислима из прошлости и садашњости, стално је мислила на колијевку, па и ту искористи прилику и замоли неку жену:

 

– Опрости ՚оћеш ли ми мало подићи колијевку? И погледај како стоји тај покривач, да ми се дијете не угуши. Нешто се много умирио, па се бојим.

 

Ни кроз град нема много народа. По која лимузина, неколика теретна камиона, запрежније՚ кола и по који коњ са товаром дрва, врећама мељива или можда кртоле. На улицама нема много народа, као понеђеником, када је пазарни дан, па народ дође у трговину и млади да прошетају и виде се.

 

Прошла је ову котлину и равницу и запутила се узбрдицом, куда вијуга џада сва од окука и серпентина. Стрмен је велика, па је то био једини начин да се направи пут до првог села, зато је два пута дужи него да је ишао право уз брдо. Једини начин да га скрати су пречице од једне до друге серпентине, па се двомила да ли около џадом или кроз кланце пречицама. Ипак се одлучила да избјегне кривине и прелази са једне на другу серпентину.

 

– Тежи путеви су сигурнији и прије се њима стиже до циља. Нијесам сама, ту си ти. Тежак је овај живот, сине мој, али вриједи се борити. Као што ћеш ти брзо стати на ноге, па иако ћеш стотину пута пасти нећеш остати да лежиш на земљи, него ћеш брзо устајати док направиш први корак, па онда крене корак по корак и проходаћеш, као што ми данас пребројавамо кораке да би стигли тамо ђе смо кренули. Цио живот је сачињен од корака и без њих нема живота, што их више направимо даље стижемо, више живимо и више видимо. Него ՚ајде да се ми мало одморимо. Нешто се комешаш. Гладан си и жедан. И мајка је жедна.

 

Тек је на пола пута. Уста јој се осушила, руке се затегле од оне торбе, ноге отежале, а дијете се почело мигољити у колијевци. Оглашава се неартикулисаним, али њој добро разумљивим гласом. Зове маму. Она зна да је гладан и да га треба пресвући. Придржавајући се за густу траву бусику искорачила је са џаде преко усјечене земље на травнату површину. У хладу спустила торбу, распртила колијевку, па и њу ставила на меку траву, која се ових топлих дана послије љетошње суше и септембарских киша опоравила. Са лучца је заврнула крај танке поњавице испод које дијете протегну ручице. И трепћући на свјетлости зијевну као да му се још спава. Прикупило је и напућило усне и гласно почело плакати. Прво га је преповила, па подојила, цијело вријеме причајући с њим, иако је оно није разумјело. Она не осјећа глад, само попи гутљај  два воде.

 

Одморила је двадесетак минута, причајући са сином који се умирио, али неће да се врати, па га је мама ставила против његове воље у колијевку, поново је упртила и наставила пут. Одмах га је умирило, добро познато љуљкање на маминим леђима и блискост њеног тијела, слично ономе када је био у стомаку. 

 

Како је одмицала, дијете у колијевци, на плећима се полако смиривало, а она као да је непримјетно заборављала на њега. Разговор са сином је полако блиједио и све се претварало у пребирање по прошлости. Вратила се у дјетињство, у дружење и дјечју игру поред извора. Проналазила је радост и љепоту у шуштању лишћа, у игри младих јагањаца, у цвркуту птица, у лету орлова на оштром плавом хоризонту. Ма, све што је било око ње, давало је смисао лијепом и безбрижном дјетињству. Што је даље одмицала мисли су постајале нејасније а слике мутније, па су оне лијепе прелазиле у застрашујући хук бијелкастомутне ријеке, која је надолазила послије јаких јесењих киша, од којега се помало плашила када би увече по мраку чула њену јеку. Постепено и непримјетно су ти мали страхови прелазили у велике. Као што је непримјетно напредовало њено одрастање, тако и данас полако и непримјетно напредује овим путем, али с њим напредују и страхови повезани са прошлошћу. С мислима је стигла до ране младости и до ратних година. Сакривена у густој крошњи високог дрвета поново је од страха дрхтала, гледајући колону Њемаца, док су доље пролазили  џомргајући  и звецкајући пушкама, цицама  и шљемовима.

 

Под грлом јој се стегло. Сузе су јој оквасиле лице. Поново је, по ко зна који пут осјетила мирис ватре, дима и опоре гаревине, поново гледајући слику запаљене родске куће, коју су мјештани хтјели да запале, наводно по наређењу Њемаца, као додатну казну, зато што јој је брат погинуо на Сутјесци. И поново је видјела своју мајку, како им говори:

 

– Немојте ми ђецу остављати без крова над главом, запалите, грање, лишће, стог сијена, љетњу колибу; ено, Њемци већ прелазе преко брда, неће се они враћати да виде шта гори. Али они су једнако у страху понављали, да морају или ће остати без глава. Када је видјела да не помажу молбе, њих троје је извела из куће и са огњишта узела ужарену главњу, гурнула је у сламнати кров који је плануо као шибица, говорећи: 

 

– Не бојте се кукавице, нећете погинути због моје куће, али нећу вам пружити то задовољство да је ви запалите.

 

Размишљала је и о мамином затвору, од два мјесеца, прије само пола године. По други пут је била сумњива. Сада комунистима. Требало је добро испитати и утврдити, да можда није у „дослуху са Русима“.

 

Ружне мисли су се товариле и трпале у њен мозак, све док се није тргнула као да је пробудио тежак сан, када су јој мисли долутале до прерано изгубљеног оца и још два брата. Ове тешке и непријатне слике из прошлости нијесу је одвојиле од саме себе, него су то реалне мисли које су је потпуно повезале са собом са својом прошлошћу, па се у тим дубоким мислима отиснула у оне давно прошле далеке и већ недокучиве свјетове, све док је овоме тренутку није вратио неки безазлени танани шум из природе. Погледала је око себе. Испред себе је угледала високу главицу, значи још мало па ће преко голе висоравни. Мало је придигла колијевку у којој дијете и даље мирно спаваше. Растегнута између сјећања и заборава, запитала се:

 

– Какве су ме ово мисли спопале, не знам је ли сан или јава? Не смијем се данас враћати у прошлост и овако мислити, у данашњем дану који има посебну драж и љепоту. Прошлост су само успомене, лијепе или ружне и таква је каква је, из ње се ништа не може промијенити, треба се окренути будућности и животу који испуњавају праве ствари, задовољство, и лијепи тренуци. Данас, док путујем са овом колијевком имам разлог за радовање. Идем јединоме живоме брату на свадбу. Спокојно спавај, сине мој. Идемо даље. Будућност је пуна изазова и препрека, које не може свако прескочити. Овај живот је као велика битка или игра у којој се побједник не зна унапријед, али зна се да велику шансу за побједу има онај ко се унапријед не предаје. И у једном и у другом опстају само борци, а да би био борац мораш имати разлог због којега си у тој игри и циљ који животу даје смисао. Мој разлог за борбу је ова колијевка. Ти ми дајеш снагу да заједно путујемо до циља. Путеви и кораци по њима се никада не завршавају. Живот је путовање кроз вријеме у којем треба уживати. Тајна лежи у ситним корацима који воде у правом смјеру. Стопа по стопа, корак по корак ће се претворити у дуге путеве који нас сваког секунда воде све ближе ка остварењу свога сна. Када стигнемо до краја овога пута отвориће се следећи, а кад се заврше моји путеви, ти ћеш отварати нове, па ће и твоје, ако бог да, неко наставити. Ја сад не знам јесу ли ти наши путеви праве линије или кругови по којима се поново враћамо на исто мјесто, путујући и кружећи кроз вријеме, као што се Земља, кажу врти око саме себе, Мјесец око ње, обоје око Сунца, а можда се и Сунце врти око нечега у небеским даљинама.

 

Прође кроз усијек између двије обле стијене и изађе код споменика. Оте јој се дубоки уздах и благи осмијех развуче усне. Пред њом је висораван по којој су се сакривале долине између голих, травнатих брежуљака, из којих је избијало расијано заобљено камење.

 

– Ође сам провела најљепши и најспокојнији дио живота. Све је исто, а све је другачије.

 

Поглед јој сеже свуд унаоколо до линије хоризонта. Сунце је јутрос било испред, а сада је иза њених леђа. Ниже је од њеног погледа. Када би пружила руку ка њему не би је морала подизати као што је требало јутрос када је било високо изнад ових брда. Изгледа много веће него јутрос, а зраци му ослабили и може се без проблема гледати, тамо изнад оних брда одакле је јутрос кренула, и још даље изнад херцеговачких планина које се виде на западу. Оне ближе су тамније и јаснијих обриса, а даље сиве као кроз маглу, и оне најдаље на које је сунце сјело, једва се назиру.

 

Она добро зна када се сунце, одатле гледано, приближи земљи, брзо зађе и брзо мркне. Мора пожурити преко ове голети, јер послије ње има још најмање сат хода кроз густу букову шуму. Када се црвени круг, велика бакарна тепсија, спустила на онај најдаљи и најиздигнутији врх на западу, десно од ње, приближавала се биовским странама. Иако је ту као дјевојка провела много времена, није имала прилике да доживи љепоту коју је сада примијетила. Ослушкујући звукове и шумове који се складно преплићу, радо би остала у друштву чисте нетакнуте природе, како би се нагледала љепоте која се ријетко доживљава, али нема времена. Увијек се одавде одлазило за височијег сунца. Ако би се чекао залазак, по мраку би се силазило у село.

 

На западу се још видјело само ружичасто небо, а она је улазила у шумску путању. Брзо се почело смркавати. Високе букве су заклањале небо и правиле испод својих круна, са којих је већ помало почело лишће падати, још већи мрак. Слиједећи добро познате стазе и путељке, корачала је полако, сигурним кораком, док је лишће шуштало и ситне гранчице пуцкетале под ногама, што је у овоме првомрачју стварало помало непријатан осјећај.

 

Негдје усред шуме, на километар  -два до села, дијете се у колијевци ускомеша и поче плакати. Не би јој свеједно. Прође је нека језа, али мора га подојити. Распрти колијевку. Сједе на први височији камен.

 

– Само ћу те нахранити, па ако си и мокар нећу те сад пресвлачити. Знам, сунце моје мало које сија и у овој ноћи и грије ме, да ти не можеш запамтити како сам те ноћу у овој шуми дојила, како сам твоје малене ручице миловала, како си некад давно у колијевци путовао, како сам замишљала да ћеш једнога дана одрасти и како ћу ти ову причу испричати а ти је нећеш заборавити; можда ћеш је потпуно доживјети, као што је сада ти и ја видимо. Сине, ми се разумијемо без иједне изговорене ријечи, наше душе и ово млијеко којим те храним говоре све.

 

– Идемо!

 

Упртила је колијевку, по четврти пут од јутрос, и таман што је кренула испред родске куће одјекнуо је пуцањ, чији се ехо одбијао од околних брда. Поново се најежи. Неки чудни жмарци промиљеше тијелом. Плућа јој испуни неописива радост. Кренуше јој сузе. Сузе радоснице.

– Ето и код нас са срећом након много година кренуло весеље.

 

Срећи није било краја када је касно увече стигла одива у род, али ни чуђењу како се сама усудила с колијевком на толики пут.

 

Колико дана је остала, како се с колијевком, којим путем и са којим мислима вратила, није никоме причала, али јесте да послије тога десет година није у род одила. Стизале се колијевке, једна за другом. Није могла маjка пет колијевки упртити. 

 

 

СТАРА ФОТОГРАФИЈА

 

На свијету не постоји никакав запис у којему се чувају успомене као у старим фотографијама. Оне нам креирају потпуни визуелни доживљај неког давног тренутка. Нажалост, наше баке које су живјеле у забаченим, руралним крајевима Црне Горе, скоро да и немају ни једну једину фотографију, посебно из њихове младости. Данас су дигитални апарати у свакодневној употреби и нема мјеста гдје није стигла савремена техника. Сваки мобилни телефон има разне апликације за сликавање, па се свако мало фотографишемо у разним позама: накривљени, напућени, насмијани, намргођени, обучени или полуобучени, ријетко када природни и онакви какви стварно јесмо. Све то у овоме виртуелном животу покушавамо надомјестити што бољим изгледом на фотографијама, па се по сто пута фотографишемо, уређујемо и  фотошопирамо  да би се пријатељима, на друштвеним мрежама, показали у најбољем свјетлу, како би нам број  лајкова, повратио самопоуздање. Зато су нам хард дискови претоварени фотографијама, па оне тако губе ону магичну моћ скривања успомена и занимљивих прича за неко будуће вријеме, те тако више и не одражавају нити одржавају ону најскупљу сентименталну вриједност, коју су некада имале. С друге стране, долазе нове генерације које ускоро неће разумјети моју причу о фотографији, а за двадесетак година када неке, још новије негдје налете на њу, чудиће се о чему сам причао. 

 

Прегледајући старе фотографије, у архиви наше породичне куће, нашао сам једну која је у мени оживјела неке магловите, али незаборављене тренутке. 

 

Тренутно повучен у свој кутак, у самоћи, гледам ову слику, у ствари гледам у своју прошлост и враћам се суштини својега бића, проналазећи љубав у себи. Учини ми се да је ово једини начин да се кроз овај живот може проћи правилно и здраво, на што лакши и безболнији начин, сакупљањем различитих, безбројних искустава, тражењем свјетлости у истини, не пристајањем да ме несвакидашње околности и понекад бриге, отјерају у неки отуђени и нереални свијет. 

 

Док, фотографију, гледам вријеме је стало, као да ме позива да се још једном вратим назад. На њој је оживио сваки детаљ. Нашао сам најљепше написану и највјеродостојнију приповијетку из прошлости. Приповијетку о мајци, која ме враћа три деценије уназад – у вријеме када се много другачије живјело. Зато она на мене дјелује растерећујуће, испуњава ме богатим сјећањима, буди многе асоцијације, у живот ми уноси нови осјећај слободе, буди успомену на драгу особу која већ двадесет година није са нама.

 

Црнобијела фтографија није добре оштрине и контраста. Настала је отприлике, у седамдесетој години мајчиног живота. Снимљена случајно, онако како је углавном памтим, затечена у датом тренутку, без дотјеривања и уређивања, изван куће, док је обављала свакодневне послове. У архиви има бољих, љепших, гдје је сређена и дотјерана, али мени се допала баш ова која је приказује у природном издању, баш како је била свакодневно обучена, али баш зато је најоригиналнији и највриједнији запис о мајци. Знам да вријеме није могуће вратити, али док је гледам мени се учини да се зауставило. Осјећам безвременост, оживљавам сјећање на прошлост, која је заробљена у неком давно минулом времену. 

 

Ова, наизглед, ситница је животопис и успомена која ме на тренутак одведе у свијет прошлости и преплави истим оним давним осјећањима. Сјенка која ме прати кроз цио живот и има тежину постојања тога времена. Она постоји, да сачува тај тренутак, заустави процес заборављања и задржи у сјећању нешто што вјечно траје. Она је успомена и дио личне приче, израз жеље да се задржи тренутак стварности и моја инспирација, која у мени буди велики емотивни набој, док је гледам, покреће супротстављена осјећања  ‒  измами сузу и осмијех.

 

Мајка је и на овој слици најљепша жена на свијету, која ми је дала живот и срећно дјетињство, уз коју ми никада ништа није фалило. Она је неугашена топлина и чистота душе, озареног лица, природна и увијек насмијана, стоји негдје испред куће и чека онако како нас је увијек дочекивала када смо однекуда долазили, из школе, из војске, са посла, из иностранства. Хоће да нас пригрли, да јој низ лице потекне суза радосница, која неће угасити њен широки осмијех, што је и у старости отварао поглед на бијеле, као бисер поређане, здраве зубе, које никада никаквим хемикалијама није прала, слане воде, понекад мало соде бикарбоне и то је све. На њеном лицу се никада није примјећивао умор, ни љутња. Никада се није намрштило, можда зато ни у старости није било наборано, иако га је увијек сунце пекло и вјетрови шибали, а никада никакву крему на њега није ставила. Никада јој није било лако а никада нијесмо могли примијетити да јој је тешко, да је тужна, да није насмијана и да у њеним очима нема радости.

 

Гледам фотографију осјећам тренутак живота кад ме, мајка, у стомаку преко свог тијела помиловала и кад ми је главу у своју шаку узела, када ме на своје груди привила, када ме је хладном водом полила, повила и у колијеку ставила, када ме је хранила, прссвлачила, обувала, када ме на њиву носила, када је са мном на леђима ходила, када због мене није спавала, када је поноћи ватру ложила да ми храну подгрије, или да ме угрије да не озебем. То  када... када и када?, могло би се хиљаду пута поставити, па поново оно, када ме је за руку узела и упутила да ходам, да потрчим, да се борим, да устанем када паднем, да не плачем када се повриједим, да истрпим, да схватим да постојим и да се за све сам борим, да из ослушкивања извлачим поуке, да понекад и ћутећи говорим, а када проговорим, да кажем гласно и јасно све што мислим. Стиснула је моју у својој шаци и повела ме на пут, онај који се никада не завршава када једном почне, на онај пут спознаје ширине и дубине сопствене душе и упутила да пуним животом живим овај живот. Натјерала ме да отворим очи, да пропузим, да падам и устајем, да проходам и бос потрчим по трњу и камењу, да пјешке идем до неких неизвјесних даљина, да се не осврћем, да не застајем. Научила ме да сви путеви нијесу равни, да на њима има узбрдица и низбрдица, препрека које треба прескочити и рупа из којих се треба извући.

 

Научила ме да тражим снагу у ономе што буди и покреће живот, а не ни у чему што га умртвљује, јер му је највећа пријетња страх, љенчарење и излежавање. Научила ме да чистота и моралност дају неизмјерну љепоту и достојанство нашем животу, као и то да је праведност бити поштен према другима, не одузимати им њихово право и од њих не узимати више него што могу вратити и да вјечито за своје неуспјехе не тражим кривце у другима него да прво добро преиспитам себе, јер је скоро увијек кривац ту, у мојој свијести. Учила ме је да будем ис  -крен сам себи, јер ако нијесам искрен себи, нема наде да ћу бити ни другима, као и то да схватим да ниједан човјек није без мане, да себе прихватим такав какав јесам са свим својим манама и врлинама, и да не настојим да се свакоме допаднем, нема потребе, важно је имати мирну савјест, да схватим да и други имају своје особине и да их уважим колико је год могуће. Поред десет Божјих заповијести, обавезно је додавала: „Помажи онима којима је помоћ потребна, а никако онима који се не труде да помогну сами себи, односно, никада не дозволи да те искоришћавају манипулатори, нерадници, дангубе и лоши људи, него се прикључи онима који својим идејама и поштеним радом пробијају свој пут ка циљу“.

 

Ово није само слика моје мајке него прича из једног другог времена, младим потпуно страна и непозната, можда су неки само чули о мукотрпном животу својих бака, а већини данас већ старијих, добро позната мучна прича, чије су мајке овако једнако тешко живјеле, али многи немају храбрости да признају, либећи се као да је то нека срамота, или су можда и заборавили да су имали мајку, умјесто да су поносни на њихову храброст, која их је подстицала да се ухвате у коштац са свим тешкоћама које су наилазиле. Нијесу се бојале живота, него потпуно посвећене, са великим задовољством су подизале своју дјецу којима је та разборитост и довитљивост била једини савезник да се у поратним околностима, педесетих година прошлог вијека снађу и од ништа створе нешто. Уз сво поштовање оца, који је био глава породице, али често и одсутан због посла, мајка је апсолутно била њен чврсти темељ. Ипак је она више себе улагала у подизању и васпитавању дјеце. Велика заслуга и допринос, не само мајке, него уопште жене, јесте што својим дјеловањем свијет чини бољим, љепшим и срећнијим.

 

У великим проблемима ће се наћи они који се одлуче да им оно: „шта ће народ рећи?“  ‒  буде водиља у животу, јер су себе осудили на круг из којега нема излаза, ако на вријеме не схвате да ће народ имати нешто да каже, како год они урадили. Не треба убијати прошлост, ма каква била, она се ни у што не може затворити и тако избрисати и угасти, него ће баш тада изаћи на површину и почети да боли. Ако човјек поштено и објективно размисли о томе некадашњем животу, схватиће колико су наше мајке и наше баке имале воље за живот, да ниједног тренутка нијесу падале у очај и кукале над собом, него су се бориле и тражиле свјетлост, а ми данас ако нам је мало тешко видимо само мрак и бесмисао живота. 

 

 

ОТАЦ ЈЕ ГЛАВА ПОРОДИЦЕ

 

Дође тренутак када сазнамо да нас од бесмисла узалудне бесконачности и ништавности једино вежу и чувају успомене и сјећања на драге особе, као и вјера и нада у срећну будућност наших потомака. То је тренутак у којем се неповратно растајемо, тачка у којој се сабије цио наш живот, у којој се у ствари растају смрт и живот, a састају прошлост и будућност. Не знам да ли је отац онога дана умро или је тек тада у мени оживио, јер смрт је наш заједнички терен по којему идемо некуд у непознато, као посредници између пролазности живота и спознаје вјечне истине. Успомена на оца чврсто је узидана у темеље мојих најдубљих осјећања.

 

У патријархалној средини кућа и огњиште су симбол породице. Породица је симбол друштвене заједнице. То је мјесто гдје се човјек најсигурније осјећа и неодвојиви је дио њега самога и његове личности. Стабилност и опстанак породице у доброј мјери зависи од фигуре оца. Зато се он у таквом друштву и представља као „глава породице“. Значење те фигуре и његове личности нам понајбоље приближава чињеница да се у Библији и Светом тројству Бог представља као отац, заштитник.

 

Данас се занемарује улога мушкарца у брачној заједници какву је имао у прошлости, а која није била нимало лака. Требало је бранити земљу и породицу у ратним временима и једнако се старати о обезбјеђивању средства за њен живот и опстанак. Модерно доба пропагира негативан однос према браку, као традиционалној вриједности. Наводно брак је прошлост и припада конзервативним заједницама. Све је израженија отуђеност међу половима. Жене и мушкарци се удаљавају и жене се наводно осамостаљују, а мушкарци траже партнере у истом полу што неминовно доводи до урушавања породице и њене традиције, а то неминовно доводи до озбиљних посљедица. Једноставно, као да у породичном животу улога мушкарца постаје прошлост, па у савременим друштвима све више дјеце одраста без оца. Заговара се улога самосталне жене која ниподаштава брачну заједницу, па и стварање потомства. Умјесто тога отишли смо из крајности у крајност и све подредили сексуалности, голотињи и вјештачком изгледу жене као неке безличне фигуре, у којој се више не примјећује духовна љепота. Све мање се пажње посвећује жени; мајци, сестри, ћерки, баки.

 

Живот мушкарца, као социјалног бића у браку добија другу димензију и други смисао, супружника и оца који штити, дисциплинује и брине морално и материјално о најбољим интересима своје породице. Нажалост, из дана у дан, због којекаквих оправданих и неоправданих разлога, повећава се број такозваних непотпуних породица, гдје се дјеца васпитавају без очева.

 

Колико год се данас пропагирало да су супружници раније били неравноправни, што се тиче наших предака била је то и те како заједница једнаких, када су у питању могућности једне и друге стране у односу једно према другоме и према својој дјеци. Одрастали смо у породици у којој су увијек постојали златни тренуци који су је прожимали и својим јединством учвршћивали породичне везе, гдје нијесмо имали прилике поистовјећивати се са којекаквим ликовима са телевизијских екрана, него су нам они били узори и неоспорни ауторитети, који су умјели и знали како да се поставе према нама. Уз сву љубав мајке и оца, њихов однос према нама је био различит. Мајка домаћица, чувар кућног огњишта, његовала је породичну топлину дома; мирнија, пажљивија и стрпљивија, увијек је показивала више њежности и пажње од оца, који нимало мање није бринуо. 

 

Иако је тада још у доброј мјери владало мишљење да оцу не приличи узимати и држати дијете док не прохода и проговори, сјећам се по млађој браћи и сестри да наш отац није заузимао такав став, него је помагао мајци колико год је могао. Напротив, како смо одрастали и како се у нашим дамарима узбуркавала пубертетска крв и наилазиле године када смо мислили да смо најпаметнији и да све знамо, када нам је постајало мање важно мишљење родитеља, а постајао важан суд вршњака, он се као ауторитативнији и моћнији од мајке све више удаљавао и заузимао озбиљнији став према своја четири сина. Био је увијек озбиљан, достојанствен, али не престрог, као што знам строгих очева у патријархалним друштвима, иако се, чини ми се, ипак руководио оном народном мудрошћу: „У мека оца неваљала ђеца“. Зато је знао, отприлике, негдје до петнаесте године, да нас казни прутом. Истина ријетко. Да до тога не би долазило добро је знао да пред синовима мора сачувати ауторитет. Зато га никада ни као мали, па ни као зрео човјек нијесам чуо да се неукусно шали пред нама. Мајка је понекад док смо били мали, да нас наводно уплаши очевим кажњавањем, знала рећи: „Казаћу вас оцу!“ 

 

У новије вријеме очеви су према синовима веома толерантни, па или их превише мазе или уче агресивности. То су њихови синови... Нико татиног сина не смије криво погледати. Од малих ногу све му је дозвољено. Када тако васпитавани син постане адолесцент и физички ојача почне се равноправно свађати с оцем, неријетко и физички му се супротставити, па, ето, жени, мајци још једне муке и незахвалне обавезе, а то је да преузме улогу оца и уразуми сина, како би га извела на прави пут, а он као мушкарац умјесто са оцем, идентификује са мајком, па неријетко почне да је опонаша манирима и облачењем. 

 

Нико нама у то вријеме није испуњавао жеље, а нијесмо ни ми имали превелике прохтјеве, јер се све одвијало у кругу породице. Слушали смо мајку и оца, стварајући тако представу о животу. Рано смо почели схватати да се новац тешко зарађује, па смо им били захвални за сваку ситницу коју су нам приуштили, док дјеца данас немају представу како им родитељи зарађују новац, па и не умију бити захвални на оно, што им родитељи са великом муком приуште, трудећи се и сами да њихова дјеца не заостају за другом, а она виде шта имају друга и присиљавају родитеље да им то обавезно набаве. Родитељи им беспоговорно испуњавају све жеље и прохтјеве. Одрастајући тако она и касније од живота очекују бајку, па у брачну заједницу улазе са врло високим и нереалним очекивањима које партнер не може испунити. Тако настаје зачарани круг, јер се у таквом браку поново дјеца васпитавају на идентичан начин. Зато се све чешће дешава да ни муж ни жена нијесу глава породице, него малољетно дијете, којему се све, ама баш све удовољава, па оно како одраста и јача све више доминира над родитељима, а прохтјеви му се повећавају. Ако родитељи немају могућности да му испуњавају жеље оно постепено почиње да их уцјењује, па тако постаје господар њихових живота, али и остаје „вјечито дијете које треба нинати“, неспособно за самостални живот.

 

Отац није читао психологе и приручнике о васпитавању дјеце, али је добро знао да су његова фигура и његов ауторитет важни у психолошком развоју синова. Зато је ријетко кад показивао своја осјећања, којих и те како није био лишен. Препознавали смо то у неизговореној размјени емоција. Ни према мајци пред нама није показивао посебну љубав, него сасвим нормалан људски однос гдје се све рјешавало кроз нормалну комуникацију, тако да и поред таквог става у породици није владала отуђеност, јер су родитељи проводили више времена заједно са нама него што се то данас указује прилика у породичном животу. Понекад ми се чини да је данас више љубави на ријечима него на дјелима.

 

Требало је времена да схватим, а можда сам тек схватио када су моји синови почели приспјевати зашто је отац настојао да до једног времена нашег сазријевања сачува свој ауторитет. Постајало је велико животно искуство иза човјека који је у четрдесетој години постао родитељ, са којим је подупирао сваку упућену нам ријеч. Таман посла да се сјећам, да нас је кад мазио, или кад рекао волим те. Никада није хтио да се пољуби са нама, ако смо одлазили на дуже путеве и дуже одсуство: „’Ајде срећан ти и благословен пут. Иди и не окрећи се!“ То је било све што би нам рекао. Тек када би се вратили очински и људски би нас загрлио. Никада нас ни једном једином ријечи није подстицао на агресивност и нељубазност. Напротив, увијек нам је наводио најгоре примјере пропасти људи непримјерног понашања, говорећи: „Зло рађење, готово кајање. Тако је радио тај и тај па ено до чега је стигао.“

 

Од наше напуњене петнаесте, шеснаесте године ако је требало обавити неки нормалан задатак и на неки начин ући међу људе, није дозвољавао да се колебамо. Добро је знао како ће нас својим ставом подстаћи на самопоуздање и самопоштовање. Како би нас суочио са животним изазовима знао је кадкад и грубо рећи: „Бојиш се! Не ваљаш... Ако мислиш бити чо’јек страху у животу, нема мјеста“. Тако је говорио, а у њему је тињало задовољство због, понекад, нашег непристајања и противљења, у сазнању да се у младим момцима буди став и да он својим ауторитетом од синова ствара људе а не биједнике, неспособне, које он треба заштитити. Знао је када нас треба штитити, а када пуштити да се сами сналазимо и учимо решавању животних проблема. У томе је и била та неписана улога оца, који је био спремнији од мајке да своје дијете отргне и отисне у самосталност, јер болећива мајка се увијек поставља заштитнички између дјетета и свијета. Он се веома трудио да нас према својим могућностима заинтересује за ново и непознато. Зато када је год искористио повољну прилику разговарао је с нама са великом дозом озбиљности, у чему се осјећала топла, сигурна, родитељска емоција, која је осигуравала да комуникација никада ни једног тренутка не буде прекинута. Са нашим сазријевањем, он нам се поново приближавао и прихватао као равноправне саговорнике, па је у старсти знао рећи. „Док сте били ђеца ја сам вас водио и упућиво, сада се остарало, па ви пазите на мене... Сваки чојек прижељкује да дијете буде боље од њега“ 

 

Отац је остао доследан себи, упркос бескрајним препрекама које је морао прегазити у своме животу. Он је својим ставом стварао подлогу на којој су грађени здрави односи између оца и синова и, уопште, између наших родитеља и нас. Са нашом мајком је створио породицу којој је он истински био глава, а мајка темељ. Породицу са изграђеним системом вриједности у којој се никада нијесу прекидале нити сјајних тренутака, који су стварали осјећај узајамности и који су својим јединством прожимали и учвршћивали породичне односе. Никада равнодушан и неукључен, напротив сваки тренутак је посвећивао васпитању своје дјеце, а није то бреме само мајци на врат натоварио, као што се то данас све чешће среће. Дјеца и женска и мушка, једнако од оца као и од мајке уче најважније лекције за живот и најсрећнија су ако расту уз оба родитеља. Баш због запостављања улоге оца у породици и појединац и породица се налазе на веома ниском степену моралности и духовности. Јесте да је наша обавеза да своју дјецу васпитавамо у савременом духу, али и у духу својих предака.

 

Када се човјек упућује из овога живота ка некоме другоме мјесту, велика је ствар ако је испуњен мислима, које га у задњим тренуцима овоземаљског живота чине срећним у сазнању да његов живот није био узалудан, јер је створио стабилну и здраву породицу, која ће га надживјети и кроз будуће вријеме спомињати његово име.

 

 

ВУЧЈИ ПИР

 

Пробудио ме мајчин глас:

 

– Ко је ноћас по овоме кијамету, кроз оволики снијег прошао испред куће? Пртина избија из Шљемена − рекла је оцу, који је још био у кревету. Док је отац устајао, погледао сам према невеликом прозору, кроз који је мајка гледала, а који је због дебелих зидова старе куће и снијега што је нападао са спољашње стране уз стакла изгледао још мањи. За тај прозор смо говорили „доњи прозор“, а онај други, који је био на јединој великој соби у кући, која је била смјештена изнад избе, до оџаклије „горњи“. Зашто доњи и горњи ни сада не знам када су били у истој равни и потпуно једнаки, као и онај трећи који је био на оџаклији према огњишту, за који не памтим да је икада био застакљен. Овај прозор кроз који је мајка гледала био је уствари средњи прозор на кући.

 

Из тога тренутка се не сјећам мајчиног лика, само њене силуете која се помицала лијево десно, према сивилу снијежног зимског јутра и питала се:

 

– Шта ово може бити?

 

Ни очева лика се не сјећам. Више се сјећам његових покрета. Сјећам се да је као и увијек био прибран и смиривао је мајку. Кроз горњи прозор сам видио огромну крушку дивљаку. Гране јој се бијаху савиле под теретом снијега који је нападао ноћу. Хтио сам да устанем. Ишао бих ван, да и ја провјерим шта је то забринуло мајку и оца, али ми они не дадоше.

 

– Лези! Ладно је. Сад ћемо се вратити!

 

Чим су изашли ја сам устао. Знао сам да се десило нешто необично. Не сјећам се да ме је било страх. Како сам успио да кроз прозор видим ту пртину не сјећам се, али се ње баш добро сјећам као да је сада гледам. Морао сам привући столици или ко зна шта, јер другачије не бих кроз повисоки прозор могао видјети снијег, који је нападао у току ноћи. Вјероватно је то први као памук мекани и бијели снијег који сам запамтио и пртина од вучјег трага у њему. Не знам како ми одлично у глави стоји та слика од прије седамдесет година, када сам имао око три године. Снијег. Пртина. Зид. Трап за кртолу у зиду. Шљивик под снијегом. Торина. Стабло велике крушке и њене под снијегом савијене гране. Све се слило у магловито, бјеличасто сивило облачног зимског јутра.

 

Видокруг од педесетак метара је по сјећању граница до које сам све видео, иако тада од тога ништа даље нијесам видио, касније сам сазнао да се одатле могло много даље видјети. Да ли је стварно било магле или неке таме која ми је скраћивала видно поље, или сам тако мали примјећивао само оно што ми је близу ни данас не знам.

 

Ипак је у моме памћењу најупечатљивија остала пртина у снијегу, која се губила одмах ту испод зида, уз који су се пеле камене скале до поплочане терасе преко које се улазило право у оџаклију код огњишта, а одатле у собу.

 

Са уживањем сам гледао кроз прозор, све док ме није ухватила хладноћа, па сам се сам вратио и покрио поњавом. У чекању и размишљању био сам већ у неком полусну кад ме раздрмао очев глас:

 

– Смири се! Штета, штета! Сад не можемо ништа поправити!

 

Отварају вањска врата, тресу снијег с обуће. Отац улази први. Шути као заливен. Сједа. Мајка за њим. Хуче. Пуне јој очи суза. Ја се подигао, сједим и гледам, час једно, час друго. Гледају и они мене. Мајка кријући брише сузе. Отац са астала узима дуванску кутију и у некакав папир мота цигару, нијесам сигуран да је у онај који је намијењен за то. Када је сави језиком пређе преко руба папира да би га залијепио. Узе кремен, стави на њега мало труда, па неколико пута огњилом удари по кремену из којега на све стране почеше сијевати варнице. Упали се труд. Из њега се изви лијепи танки прамичак бијеличастог дима од којег се по соби рашири неки посебно пријатан мирис, којега бих и сада волио осјетити. Упаљени труд принесе оној цигари коју држаше у устима, па је њиме упали и дубоко повуче дим, а онда га врати, лијепо сам видио кроз нос. Умјесто онога танког бијелог и мирисног дима са труда, испред очевог лица се створи облак сивог и тамног као јутрошње јутро, а умјесто божанског мириса упаљеног труда, собом се рашири неугодни од оног папира и лошег дувана који је љетос растао у Дувањишту, добро сакривен од милиције у борима испод Качине. Иако је то нека рупа од двадесетак квадрата, знам да се стално бојао да тај дуван може неко видјети и дојавити милицији на Трубјели, па ми је љетос говорио:

 

– Не причај никоме за ово, ако ко сазна мене ће милиција у затвор повести.

 

Иако сам био мали, ћутао сам, јер сам се бојао да ћу остати без оца, и чудио се зашто се тако лијепа, тада сам мислио трава, великих свијетлозелених листова мора крити од милиције. Када сам јој тога суморног зимског јутра чуо онај тешки опори мирис, као да ми је све постало јасно. Мислим да сам, баш тога јутра, замрзио цигарете и да их и данас једнако мрзим. Отац упаљени труд додаде мајци, која већ бијаше спремила шпорет, да са њим унутар потпали парче луча и ситна дрва. Не причају ништа, само ми отац рече:

 

– Лези још, док се соба загрије. Рано је да се дижеш.

 

И настави пушити. Ватра поче да пуцкета у босанцу, како су звали шпорет подигнут на четири ноге, који је имао само велико ложиште, с два кола и пећницу. Мајка сједи поред њега и уздише, питајући оца: 

 

– Није ми јасно како су могли прегристи онолико дебеле и суве шавнице набијеног плота и то не на једном, него на три мјеста?

 

– А, како? Звијери су то! Добро су гладни били. Јеси ли виђела, колико су од тринаест оваца појели? Било је шест  -седам вукова. Виђела си, по снијегу се може оцијенити, три су радили а остали су стајали иза и чекали. Могуће је да су се мијењали. Ко ће знати вучју ћуд. Видиш ли да су то паметне животиње. Док су иш  -ли према савардаку ниђе се не види да су од њих толико два ишли један поред другога, него стопу у стопу један за другим. Сви су пратили првога. Људи не би могли тако прецизно, у стопу, пратити један другог, а кад су стигли код савардака и осјетили да су унутра овце, одмах су се распоредили и почели радити.

 

Отац сазу опанке, што их је мајка правила од осушене волујске коже и опуте искројене од суве овчје, па преко вунених чарапа обу вунене гете, које су ишле од чланака, преко чарапа и сукненије гаћа, и штитиле ноге до кољена. Спреми се и оде да каже брату шта се догодило, а ја одмах устадох и почех запиткивати мајку. Причала је она са мном као да сам велики. Мислим да јој је то чинило олакшање, да се бар некоме може изјадати.

 

– Сине, ово је велика мука наша. Али што ћемо? Нека сте ви здраво, снаћи ћемо се некако.

 

Како је мајка причала моја радозналост је расла па сам постављао нова и нова питања: 

 

– Колико је било вукова? Колики су вукови? Колико је било оваца?

 

– Пуно их је било. Било је великих, они су као највећи пси, а види се да је било и мањих. Можда их је било мало мање него оваца, а оваца је било тринаест. Дванаесет оваца, свака је требала да се ојагњи за мјесец и по дана и велики ован. Не знам како су га с роговима извукли кроз оне рупе. 

 

Мајка је причала тихим гласом више за себе: – Ето за трен нам пропаде мука и остадосмо без ништа. Таман смо почели да се кућимо и да имамо нешто своје, али кад се не да.

 

Дођоше стриц и отац. Знам да сам већ био устао и обукао се. Хоћу и ја са њима да видим шта се то страшно догодило. Поново ми не дају: – Касније ћеш, кад мало отопли. 

 

Не знам да ли сам био тужан због тога што сам видио тужне родитеље, или због тога што ми не дају да видим то нешто што се не догађа свакоме нити сваког дана. Као да сам знао да то могу само тада и више никада видјети. Вјероватно се зато и не сјећам мојега брата, који је тек био рођен. Три године је млађи од мене. Можда је био у колијевци. Не сјећам се ни лика родитеља и стрица из тога дана. Сада се питам како се из тога времена не сјећам ликова мени драгих особа, бар мајке и оца, а сјећам се њиховог разговора, њихових фигура и неких покрета и радњи. Вјероватно због тога што је цијела моја пажња била усмјерена на главни догађај, заправо и једини догађај којега се добро сјећам из најранијег дјетињства, догађаја који најдаље досеже у моју прошлост. Догађаја за који су ми када сам одрастао говорили: - Није могуће да се тако сјећаш свих детаља, био си исувише мали.

 

Знам да је цијели тај дан био некако суморан. Чини ми се да је било све једнобојно, али не бијело него нешто између сивог и бијелог. Не сјећам се када су ме повели, вјероватно на моје велико инсистирање, само се одлично сјећам да сам се одједном уз некога од родитеља и стрица, или можда све троје нашао на стијени поред крова савардака. Стајао сам ту гдје су вукови, они који су чекали учепали снијег, док су њихове вође обављале посао и припремале терен да сви могу улетјети и подавити жртве. Гледао сам у оне три рупе које су зјапиле у крову, што су их звијери направиле. Са стијене су се само пропели уз сламнати кров и почели гристи. Три рупе у крову су као метром мјерене биле једнако удаљене једна од друге, на потпуно истој висини и једнаке ширине. Прво су растргли сламу, па су да би направили кружни отвор, промјера око пола метра, морали прегристи више подебелих сувих, од кости тврђих шавница.  На њиховим крајевима су се јасно видјеле рупе од оштрих вучјих зуба. Из садашње перспективе чини ми се да је то изгледало као неком тупом шегом тестерисано.

 

За моје родитеље била је то незаборавна мука, за мене незаборавни доживљај. То је можда први, велики, значајни догађај који се десио у моме животу, зато ми је остао урезан у памћењу. Тада као посебан доживљај. Данас као тужна успомена. 

 

Стално су ми причали да се вук плаши човјека. Питао сам се: – Како? Ево, синоћ су прошли на метар испред врата наше куће и на двадесетак метара даље подавили све овце које су биле на једном мјесту. Да их је било још, не би ни једну једину оставили живу. А зашто?  - када нијесу ни ове појели што су их подавили, као да сам се питао, или можда и јесам питао оца.

 

Ниједна није заклана у штали. Ниједна близу. Мртве у крвавом снијегу далеко стотинак метара од оних рупа у крову и само двије на једном мјесту, а остале разбацане на све стране. Не сјећам се да ли ме је око врата носио отац или стриц, прије ће бити да је стриц, док су разгледали лешине у снијегу, по којима је, колико се сјећам пало само мало снијега, тек толико да се једва примјећивао. Неке су, видио сам, само задављене испод грла, а неке раскомадане. Ован је био најдаље, само заклан. Иако је мртав лежао на леђима изгледао ми је страшно са великим усуканим роговима који су избијали из крвавог снијега, као и страшно руно умрљано крвљу, што је одавало слику велике снаге и моћи, па сам дуго мислио:       – Како је могуће да је вук јачи од овако страшног овна?

 

Не сјећам се да ли сам оца питао да ми нешто објасни. Више о томе сада имам претпоставку, него сјећање. Знам да сам тада по први пут почео схватати да у природи постоје двије важне ствари и њихове супротности; наспрам живота стоји смрт, а добру је супротстављено зло. Вук је, мислио сам, бесмртник, симбол зла. Овце су мирне благородне животиње, које страдају ни криве ни дужене:

 

– Све су их поклали. Неке су само заклали и нијесу их јели – сјећам се стрикових ријечи. 

 

– То раде, да поново дођу, када огладне. Доћи ће сигурно, наћераће их зима. Немају сад хране, брзо ће огладњети. Довече ћемо ставити отров у ове лешине, можда се који отрује.

 

Toга дана су долазили рођаци и комшије да виде шта се десило и да помогну. Мајка се трудила да сакриje тугу, а сјећам се да јој је било врло тешко. Сада могу само замислити како је било мојим родитељима. Колико су они били храбри, како су то подносили трудећи се да ме не уплаше. Мислим само тим тадашњим држањем да су ми показали да ћу у животу наилазити на различите препреке и незгоде са којима ћу се морати носити. Вјерујем да сам тада почео схватати да се човјек никада не треба никавом злу предати. Знам да су се тада тек почели кућити и стварати породицу, а те овце су им биле све материјално богатство и можда двије краве и два вола од којих је требало када се продају паре подијелити са стрицем, јер су се отац и стриц непосредно прије тога подијелили. Отац није радио. Није се имало гдје ни зарадити, а с братом је подијелио и оно мало покретне сиромаштине што су имали. И ето када су се надали да је кренуло, десет оваца, за мјесец дана десеторо јагњади, кренуће, а ето за трен оде све богатство.

 

Увече отац и стриц рекоше да су ставили отровне ампуле у месо оваца, да убију вукове. „Значи, ни тај страшни вук није бесмртан“ – мислио сам. „Закони природе су сурови. Све се бори за опстанак. Једнако човјек, вук, несретна овца, можда и она травка коју она пас“. Све ме то збуњивало. Већ сам осјећао да ништа једно без другога не може опсатати. Свако се отима да преживи, па неко у тој отимачини мора страдати.

 

Док је мајка, према слабашној свјетлости петролејке, спремала неку вечеру, сједио сам поред распаљеног шпорета, на очевом кољену и поново радознало питао, као и током дана зашто је то тако да се свак боји свакога. 

 

‒ Бог то све уређује. Бог стоји изнад свега, уграбила је мајка објаснити прије оца.

 

‒ Бог, или природа, свеједно је, наставља отац. Сине, то је закон природе. Против природе се не може. Њени закони се морају поштовати. Ко их не поштује зло ради. Да би постојао живот, у природи постоји ланац преживљавања. Да би опстало све што је живо мора да се храни. Све се бори за опстанак своје врсте. Ко је први, а ко посљедњи у томе ланцу, ја не знам, а можда нема првог ни последњег, него је све један зачарани круг. Нијесам школован да бих ти могао објаснити. Када будеш ишао у школу, учићеш о том – па додаде, полугласно, као за себе: 

 

- Ни они школовани не знају божије и природне законе. А онда настави:

 

- Углавном све креће из земље и поново одлази у земљу, па према томе нема првог ни последњег. Знаш, без земље, воде и ваздуха не би било живота.

Знао сам шта је земља и вода – А што је ваздух? − питао сам.

 

– Ваздух се не види, то је као вјетар када дува – покушавао је отац да објасни. 

 

- То је ово што дишемо. Затвори уста и зачепи нос, па ћеш виђети да не можеш без ваздуха.

 

Одмах сам прихватио, стиснуо нос и уста и покушавао остати тако што дуже, док су ми се образи надимали као балончићи. То сам понављао више пута, све док је отац рекао:

 

– Доста је више!

 

Не знам кад сам заспао. Знам да сам се рано пробудио. Чим се разданило отац је изашао ван и брзо се вратио говорећи: 

 

– Нема ништа! Питао сам се: „Шта је то тражио“. Сљедећега дана, послије вучјег пира само се у нашој кући о томе разговарало. Долазили су рођаци, комшије и пријатељи, као да се, говорила је мајка, „далеко било, десила најцрња трагедиј“.

 

Трећег јутра, нијесам чуо када је отац изашао ван, али добро памтим, обрадовала ме вијест, коју је саопштио при уласку у кућу.

– Отровао се један, велики. Мора да је вођа чопора. Само је стигао до прве стрвине, чим је зграбио месо потрефио је на ампулу. Остали су се, види се по снијегу, разбјежали. Стигао је до гувна и пао.

 

Отишао сам, не знам када и како на главицу одакле се види гувно. То је једна мала ливадица испод високих липа на којој се, пошто се добро поткоси трава, побијао стожер, а потом настирало жито и вршило са коњима. На самом крају те ливадице прекривене дебелим слојем снијега видио сам да лежи нешто. Мени је личило на бреме сијена, којим је отац раније хранио овце, којих више нема.

 

Поново се не сјећам ликова стричева и оца, само се сјећам вука, којега су носили двојица стричева, на неком дебелом колцу, који су му провукли између предњих и стражњих нога пошто су их претходно везивали ужетом једну уз другу. Изгледао је застрашујуће, још више онако отегнут, с дугим бијелим очњацима, који су избијали из отворених чељусти, из којих су на снијегу пале двије  -три капи крви.

 

Када одераше кожу нађоше најширу даску, сјекиром јој заоштрише врх, па кожу навукоше на њу. – Да се суши − рекоше.

 

Прошло је вријеме. Скинули су кожу с оне даске. Била је сува и укочена. Стриц је, на оџаклији, укуцао у греду чивију и њушку закачио на њу. Да би то урадио попео се на неку, мислим столицу, па и тако је реп додиривао земљани под.

 

Знам само да је та кожа једнога дана нестала из наше куће. Продали су је. 

 

Много касније када сам одрастао сазнао сам из очеве приче и име човјека који је у Никшићу откупљивао коже дивљачи. Причаше отац: 

 

– Саит се задивио када смо кожу донијели. Много кожа је откупио и само је од ње била мало већа онога  вука што је усмртио неког чојека под Дурмитором.

 

Да ли је тај несретни вук, који је био вођа чопора, па је губитком свога живота спасио своје потомство, могао надокнадити штету, не знам. Сјећам се да су стари говорили: „И вуци сити и овце на бројуˮ.

 

Само знам да сам, исувише мали, спознао истину да се никада неће догодити да вуци буду сити и овце на броју.

 

 

КУЋА НА БИЈЕЛОМ БЛАГУ

 

Рат је завршен три године прије, а још су по шумама и скрајнутим селима лутали одметници, војници, милиционери, шумари, разне уходе и шпијуни, који су на свакога мотрили и пазили ко куда одлази и ко код кога долази, тако да човјек никада није био сигуран када и гдје ће му нова власт наредити да беспоговорно иде на „добровољни“ рад, или због нестабилне политичке ситуације у неку војну резерву. Неки су долазили да преброје оно мало животиња што је остало иза рата и упишу их као колективно добро, или да му нареде да „добровољно“ прода козе по цијени коју је власт унапријед одредила. Тако, једнога дана, ненајављено, у наш засеок дођоше неки непознати људи; на леђима натоварени ранцима, пуним справа, са којима су нишанили, одмјеравајући растојање од чуке до ледине и обратно, а у исто вријеме куцкајући чекићем по сваком камену. Стављали су у руксаке одломаљене комадиће крте браонкасте или сивобијеле руде што није ни камен ни земља, него нешто између, по чврстини свакако ближе камену. У ствари налик скамењеној иловачи. „Шта ови главињају цио дан по овим прлима?“  ‒  питали су се мјештани. То су године Информбироа, када никога ништа не смијеш запиткивати. Гледај своја посла. Ћути. Ионако не знаш шта те у овим нестабилним временима може снаћи. 

 

Као што су дошли, пред сами мрак су тихо и ненајављено отишли. Тако су долазили још неколико пута, али томе нико није придавао значаја, пошто су једном приликом кратко саопштили да испитују земљиште. 

 

Негдје о Петрову дне, хиљаду деветсто педесет и пете године, дошла су тројица већ познатих и један непознати. Као и сваки пут разгледали су терен. Овога пута крстарили су испод Ките, без оних справа и чекића, само су по камењу масном, црвеном бојом стављали некакве биљеге. До подне око Студене, а онда су се спуштили око куће. По подне су сјели на скале испред, раширили мапе и по њима нешто шарали. „Ова твоја кућа је подигнута на бијелом благуˮ, рече му онај којега први пут види. Мало га је збунио том изјавом и таман што је заустио да га пита, је ли то нека шала, овај га предухитри. „Немој се чудити. Кућа је на бијелом бокситу. Цијелим подножјем ове планине простире се слој тога боксита, који је право благо за нашу будућу привреду. Да би утврдили дубину и дебљину слојева, почећемо за неколико дана активно испитивање, копањем шахти и тунела. Ако си заинтересован запослићемо те. Посао ће бити добро плаћен.“

 

Када су отишли он се мислима вратио у прошлост. Знао је да је његова кућа добро осиромашена Првим и Другим свјетским ратом. Вратио се магловитим сјећањем раном дјетињству и богатству у којем је породица живјела. Дјед, којега он једва памти, те хиљаду осамсто осамдесет четврте године направио је ову кућу. Био је један од најугледнијих домаћина у селу. У оно вријеме је имао најамнике и крдио по хиљаду оваца, чиме се тада мјерило богатство, а лично он, као кроз маглу, памти у изби на полицама по петнаест мјешина сира и скорупа. Но судбина некад крене да узима више него што дава, па сва та благодет је потрајала до његове пете године, а онда је дјед умро. Наступиле су гладне године. Први свјетски рат и богатство се почело растакати. Па ипак када се умирало од глади, захваљујући ономе што се повлачило од ђедова богатства он, његова сестра и брат нијесу осјетили глад. Лагодност дјечјег живота је прекинута у десетој години, сазнањем да су му отац и стриц погинули у рату, а већ у шеснаестој није га заобишао други још тежи ударац, мајка му је напрасно умрла у Подгорици, наводно од сплета цријева. Вазда га је тиштало што никада није сазнао гроба ни мрамора мајци и оцу. Док је то било свјеже и док се знало био је дијете, па таман када је сазрео и материјално се опоравио стигао је други рат. Прошло је вријеме и нико није знао да му каже гдје је отац сахрањен у околини Гацка, а мајка негдје на Крушевцу у Подгорици. Губитак родитеља, а поготову мајке, потпуно је измијенио начин успостављеном току живота. Тада је коначно у сваком погледу изгубио животну улогу дјетета, јер је као најстарији, у својој шеснаестој години уз бабу, која им је остала, као једини ослонац морао преузети обавезе и одговорности за млађу сестру од четрнаест година и брата од једанаесет. Када је баба, што од туге за синовима и снахом, што од година пала у постељу, иако млад, осјећао је моралну одговорност да јој мора помоћи и узвратити пажњу коју је она њима до тада пружала. Док год је у кући био неко старији од њега, па нека је и у постељи, осјећао се некако сигурнијим. А, онда, када је баба умрла, схватио је у двадесет првој години, да је најстарији у овој кући и да је на њему највећа одговорност. Тешким временима и годинама никад краја. Први рат, прва глад и погибије. Други рат, преживјели су, захваљујући ономе што су створили прије него је почео. Он и брат су били закрдили добар буљук оваца, али пет година рата све су то разграбиле, разне војске. Оженио се послије рата и већ је имао троје дјеце. У држави је завладала глад, изазвана политичком кризом, индустријализацијом, колективизацијом и сушним годинама које обавезно као по правилу иду уз сваки рат.

 

Није прошло ни мјесец дана, почели су радови на истраживању боксита, а он је ненадано од пољопривредника постао радник, рудар, ту у своме селу пред својом кућом. Копало се више шахти, већих и мањих. Једна тик уз кућу са задње стране на само десет метара удаљености, а друга испред у долини испод међе. Неколико њих на ливади мало даље од куће и поред воде Студене неколико мањих тунела. Док је са ове стране планине трајало то чепркање и истраживање на другој страни је већ увелико експлоатисан боксит, па му је једне суботе саопштено: „У понедељак прелазиш на рудник у Крушчицу. Не мораш ранити, то је први дан, па да се мало упознаш са послом“.

 

Тај понедељак, бијаше негдје с прољећа, мало прије Ђурђева дне, можда први дан послије празника рада. Рудник је од куће далеко сат хода. Када је стигао радници су већ били у јами. До тада није дужио радну униформу, него је на истрагама радио у својој одјећи и обући. Пословођа га је задужио карабитном лампом, радничким одијелом, кишном церадом, гуменим чизмама, шљемом и упутио у тамно рударско окно. Први пут, помало замишљено је улазио у дубоку јаму. Знао је никада се не зна ћуд земљине утробе. Полако је силазио низ стрми ходник тунела из којега је зјапила тама. Како је прилазио крају по рубовима тунела се просипао одсјај свјетлости већ унесених карбитних лампи. Све је подсјећало на врата од хада. Својим радом треба умилостивити господара земаљских утробе да му обезбиједи сигурност у мрачним дубинама. Доље у јами радило је десетак људи, технички неопремљених у веома лошим условима. Ћутке, занесени у својим мислима и усамљени, иако су један поред другог, жуљевима својих дланова, зарађивали су хљеб свој насушни. Док су му се очи полако привикавале тами и свјетлости која се од пламена карбитних лампи укрштала са помрчином, онај што му се учини старији од осталих, већ знојава чела, није знао да ли се обраћа њему, или је причао свима у јами, а учинило му се да највише прича сам себи, како би из себе напоље, у ову тишину избацио све што га тишти, када је у питању овај мукотрпни посао: „Тежак је рад под земљом. Но чоек на све огугла. Кажу рударски хљеб је са седам кора. Ни у руднику га сви не зарађују једнако. Није исто ономе над земљом обасјаном сунцем и овоме под земљом, леденом. Овај који ми зарађујемо у тами, дубоко испод земље, замијешан нашим знојем и овим бокситом има девет кора, а они што раде рударски посао над земљом зарађују га са седам, док неки овај наш са триста мука зарађени, једу готов и уживају у свим његовим благодетима. Ми бијела дана не гледамо из ових дубина. Ништа не чујемо. Ништа не видимо. Мало шта знамо. Морамо радити. Нека нам је Бог у помоћ, све је у његовој милости“.

 

Одавно није чуо да ко помиње Бога. Исто ти је поменути Бога и Стаљина. Добро, баш за помињања Бога не иде се као за Стаљина на Голи оток, а овдје под земљом га нико и не чује осим Бога и ових неколико што копају као он, те нема никакве опасности да га помене, е му се сви, па и они који тобоже не вјерују, онако тихо у себи помоле када улазе у ову таму. А Стаљина? Њега не би смио ни да је још оволико дубоко и да је сам самцијат у тој подземној тмуши. Чуо би га неко ко је на земљи преузео улогу бога и зна се гдје би завршио.

 

Вријеме је одмицало. Он се привикавао на живот под земљом. Некад му се чинило да ће довијека остати у томе подземном мраку, а касније као да му је рударска јама постала други дом. Толико се навикао, да је након неколико година слободно улазио доље у ону дубоку ноћну тишину као у своју кућу.

 

Почетком шездесетих боксит се навелико извозио. У Бијелим Пољанама су се створили бољи услови за експлоатацију, па је овај рудник привремено затворен, а радници премјештени тамо. Три сата хода је до тамо. Имао је смјештај у рударским баракама, направљеним за потребе радника. Суботом, послије радног времена отуда би се запутио да недјељу проведе са породицом и да штогод уради на имању, а понедељком ујутру је ранио у девет зора, како би на вријеме стигао на посао.

 

Ова кишовита ноћ је ријетко тешка, а он мора поранити прије зоре. Док за ујутру припрема рударску, карабитну лампу, под налетом јужног вјетра, у прозорска окна удара киша. У доњу посуду те чудне направе за освјетлење, ставио је грумен карабита, па је чврсто затворио другом идентичном у коју је насуо воде. Ноћ је провео у неком полусну. Живот га научио на лако буђење, па је устао чим је пијевац први пут запјевао. Зора се још није назирала. У овој тмурној кишовитој ноћи Влашићи се не виде да би се према њима оријентисао. Жена му није мрзовољна љенчуга коју свако буђење умара. Навикла је и она, свако мало устајати око дјеце, па је устала да га отпреми на пут. Док је напољу падала киша, облачио је непромочиво радничко одијело и цераду, обувао гумене рударске чизме са зеленом шаром са задње стране. Благо је одвио онај вентил на лампи да кап воде окваси карабит, како би се ослободио запаљиви гас. Упалио је дрвце шибице прислонио га на бренер из којега је шикнуо млаз бијелог пламена. Иако до зоре има још најмање сат и по времена он је кренуо на пут кроз ову тамну ноћ притиснуту маглом и кишом. Слиједећи добро познате стазе и узане путељке, корачао је полако сигурним кораком уз бјеличасти пламен лампе, која је у овој помрчини сијала као звијезда водиља, а иза трага њене свјетлости све се поново губило и нестајало у мраку.

 

Својим искуством ослушкивао је и опажао дах ноћи. Вођен невидљивим силама осјећао се дијелом тог тамног простора. Мисли су га испуњавале као да је једини човјек на овоме свијету. Понекад одвојен и од самог себе у дубоким мислима са далеким њему недокучивим свјетовима, све док га к себи не би вратио неки споредни, осим овог од кише, нејасан груби шум природе. Дружећи се са природом дошао је до сазнања како никада и нигдје човјек није сам. Свјестан присутности нечег њему сродног, нечега усамљеног, као и он што је наизглед сам, на шта се навикнуо. Као да се почео дружити са тим живим створењима, која ноћу тумарају кроз ову тмушу избјегавајући сусрет, а ипак су ту на своме. Никоме у овоме невидљивом пространству није тијесно. Можда неко некога и вреба, али слабији избјегавају јаче и сви се некако мимоилазе. Мислио је како је некада човјек осамљенији у групи брбљивих глупака, док слуша њихово мишљење о тако небитним стварима. Тада он нема довољно времена да формира своје, јер га неко у размишљању прекине својом несувислом и небитном причом, скрене му пажњу и одведе га у неки свијет који није његов простор, који га разликује по размишљању од њих, па иако му на ум падне нешто паметно, то брзо заборави. Овако има своје сопствене мисли које га надахњују и испуњавају. Сам размишља о природним феноменима и појавама, сам доноси закључке, прихвата или одбацује оне који му се чине глупим. Зато су његове мисли вјечни извор и непресушна ријека његова живота. Нека невидљива сила га је обликовала, као што обликује све на овој земљи, јер је свим стварима најближа она сила која им даје облик у природи. Око нас и у нама се одвијају они најтананији, као и најсуровији закони природе, којима се морамо покорити, слиједити их и на њих се привикавати. Једино ћемо бити у милости божијој ако смо у сагласју са природом и сами са собом, а онда се немамо чега бојати ни пред чиме узмицати.

 

Погледао је у таму пред собом, која је све скривала, осим једне трепераве свјетиљке са прозора неког кућерка у далеким брдима изнад ове удолине. Неко је већ устао и упалио свијетло у кући. Значи јутро је близу. Зачас је избио на дугачку травнату пољану, угурану међу заобљеним бреговима и брдима, окружену грабовом и церовом шумом. Док је њоме ишао лампа већ скоро да му није требала, али чим је поново зашао путељком кроз густу шуму, полусвјетлост ране зоре је потамњела. Већ се лакше кретао у сусрет јутру, размишљајући о љепоти и суровости најинтимнијих тренутака живота. Када је био при изласку из шуме синула је муња. Гром је ударио негдје близу, а он се само помолио Богу, мислећи нека сијева и грми, нијесам ништа згријешио да не будем у милости његовој. Човјек који живи у складу са природом увијек је тамо гдје треба да буде и нема чега да се прибојава. Ове невидљиве силе нас окружују са свих страна и дио су нас и ми смо дио њих. Он је одавно научио да својим искуством ослушкује и опажа ћуди природе и да се споразумијева са земљом. 

 

Још се одјеци грмљавине нијесу смирили, а он се вратио својим мислима и у њима својој прошлости. Ова тутњава га је подсјетила на онај дан прије двије године, који је послије сличне тутњаве остао као празник који треба славити док је жив. То је онај дан када су, он и његoви сапатници онако знојави, изашли из јаме да доручкују и само што су развезали завежљаје, бијелих крпа, у којима је био комад хљеба испод сача, парче сира или сланине и главица црног лука, чули су тутњ  -аву сличну овој од громова. Изненада без видљива разлога, раздвојило се камење изнад тунела из којега само што су изашли и заједно са земљом је све сравнило. У томе за њих, срећном часу, и залогај и ријеч су им се сабили у грло. Нијемо су се згледали. Живот им се претворио у прашину што је зелено дрвеће претворила у отужно сивило.

 

Размишљајући о томе дану сам себе је умиривао. „Судбина је наклоњена праведнику. Уздам се у помоћ божју и немам никаквога страха када поштено радим да из земље зарадим кору хљеба насушнога. Ето и тада, иако нијесам похлепан на храну, нека невидљива сила ме наћерала те сам прије свих осјетио неодољиву глад и жеђ, па сам предложио да мало раније него обично доручкујемо. Таштина ограниченима никада не да мира, увијек су спремни на подругљиву шалу, па ми једна припроста будала приговори: „Вазда ли си гладан“. Не знам зашто ме баш толико наљутио? Можда зато што ми је личило на покушај понижавања. У томе тренутку љутње, иако није било разлога за толики ијед, крв ми је узаврела попут плаховите ријеке. У себи сам осјетио бујицу живота и снаге, која ме натјерала да бацим лопату и кренем ван говорећи: „Кад не знаш ништа и не причај ништа. Не сметај другима да кажу нешто паметно. Ја идем па ко'оће  -'оће, а ко неће нека остане. Сви су за мном изашли. То нас је као неко предсказање спасило. Сва опрема и алат су занавијек остали заробљени у тој јами“.

 

Почело се раздањивати. Угасио је лампу. На крилима ове кишне зоре већ је превалио двије трећине пута. Послије шума кише и буке вјетра, који је већ сада отaљао, одједном се нашао окружен потпуном тишином, што је и у његовим мислима створило мир, наду и вјеру у лијепу будућност. На тренутак се вратио ономе дану када су му рекли, да му је кућа на бијелом благу и полугласно себи говорећи: „Иако овај рударски посао није лак, мени се од онога дана живот преокренуо. Радећи на бијелом бокситу, кућа моја је оживјела. Знам, тешко је радити у земљи, али нема берићетнијег и таличнијег хљеба од зарађеног у њој и на њој. Земља је од постанка хранила свијет. Зар није и сам човјек само земљани прах, од земље настао и тијело ће му се у земљани прах претворити. Ја некако осјећам, прибрану и разбориту чојеку ништа не може живот учинити теретом, ако је спреман да се бори и ако живот не схвата теретом, његова награда не може изостат“.

 

Када је био надомак рудника, почело се разведравати, па се кроз разријеђени облак с муком пробијао зрак сунца, које је тек изгријавало иза далеких планина са истока и будило умртвљени живот ове кишне ноћи. Саживљен с тајновитим законима природе и у њему је заискрио сјајни зрак душе, па се потпуно вратио садаш  -њости. Захваљујући тјелесној издржљивости и умној снази, увијек га је нешто подстицало да расположен, пун наде и оптимизма иде у будућност. Свим својим искуством од почетка до краја живота остао је доследан моралној чистоти и радном прегнућу и опстaјао упркос свему, ранећи тако понедељком још неколике године, али није било тако тмурних ноћи као ова. 

 

Када је дочекао дан да оде у заслужену пензију, чинило му се да цио свијет само њему припада. Тек тада је постао потпуни господар својег живота и независан од било кога. Дуго је уживао пензију у спокојству породичног дома. Суботом и недјељом није ишао нигдје, него окупљао своју породицу у новој кући која је увијек цвјетала од радости и весеља.

 

 

НА ИЗВОРИШТУ ЖИВОТА

 

Док сам био дијете слушао сам старе како говоре:  „Чoек у старости пођетињи“. Могуће је... Што сам старији живот ми све више мирише на дјетињство, на оно вријеме када сам само знао за плаво небо изнад ових долова и долина. Данас сам стигао на ову, наизглед, суморну стијену, гдје се осјећам слободан као птица, па ми се чини да наново тражим себе заборављеног у заборављеном времену. У овој старој и добро познатој новини, јутрос се вратше старе слике, просипају се тајне сабране у мојој глави, а ја поново мислима роварим по архиви успомена.

 

Под овим ссунцем иако мали и беѕначајан осјећам се велики и моћан као овај орао крсташ.  који без трзаја и покрета, тренутно лебди над мојом главом, на струјама, сасвим, благог јужног вјетра. Осврћем се око себе гледсјући ову љепоту. Не могу одгонетнути, да ли је све тако красно. Можда, баш и није све тако, како се прпјектује у мом оку и уму, јер тајна доживљаја да је овдје све бајковито лежи у сјећању на далеку, већ скоро заборављену прошлост.

 

Одавде видик пуца у пространство до самог хоризонта над околним планинама. У разбукталом вјетру прољећног јутра, осјећам љепоту дјетињства и ране младости, донешену из мириса зелених гора и набујалих трава са запуштених ораница. Небо је овдје стијешњено међу три планине, а ја сам га од дјетињства гледао каo бесконачност. Тај осјећај се једино губио кад би се над планинама почели гуснути облаци, тада би и небо постајало сужено, пригушено некако и тијесно. Оне, црне на јужној страни, љети је подупирала Кита и нијесу могли проћи без кише, која би затутњела низ вододерине поред Студене и сурвала се, уз грмљавину, у понор Милојева дола. Насупрот ње су Зла гора и Његош са којих никада до нас није допирала киша, него је одлазила преко, на супротну страну, тамо према Голији и Јасеновом пољу. 

 

Не би данас мојим умом, баш овако, колале слике и сјећања на дјетињство и рану младост да ме не подсјети овај стари, прастари дријен за који ме је једном приликом, некад давно, када сам имао мање од десет година, заинтересовала очева прича. Сједио сам поред њега, на скалама пред старом кућoм. Причао ми је неке догодовштине из свог дјетињства, за које ја тада, па и касније док сам био млад нијесам много марио, а данас баш док гледам овај дријен, веома жалим што те приче нијесам боље памтио.

 

И тада бијаше прољеће. Преко пута нас, тамо иза зелене ледине процвјетао велики гранати дријен. Отац се загледа у њега, па ми стаде причати:

 

„Видиш ли онај дријен. Ко зна колико је стар. По причању старих био је ту када су се коначно из Риђана насели под Киту, гдје су им до тада били катуни. Није се много мијењао од кад га ја памтим. Нијесам био старији него ти сад, кад ми је баба испричала, да је баш одавде испред куће у подне гледала међеда, како се чеше о њему“.

 

Засеок тада насељен са шест домаћинстава, у просјеку, са по седам чланова домаћинстава. Крда говеда, стада оваца. Нема ни зеца а камоли медвједа. Док сам се чудио о чему прича, отац додаде: 

 

„Може доћи вријеме да се поново о њему чешу међеди“.

 

Не знам зашто се, од тада овај дријен, свјесно или подсвјесно, снажно урезао у моје памћење. Гледам га као неки живи споменик, који је оца подсјећао на његово дјетињство, на ђеда, на бабу, а мене на њега и на неко давно минуло вријеме, из мог дјетињства. Ко зна шта све памти овај старац, осим онога медвједа који се прије сто педесет година чешао о његово стабло. Одавно пркоси времену и невремену, вјетровима, мразевима и сушама. Мислио сам да је неуништив тај живи симбол, који памти неколике генерације наше породице. И ја га памтим једнако великог са бујном гранатом крошњом. У прољеће први процвјета, већ почетком марта. Жути цвијет засија као сунце на изласку, а у јесен плодови касније сазрију од осталих, па крошња порумени баш као сунце на заласку. Некада ми се чинило да се из његових цвјетова у рано прољеће отпуштају све тајне које, можда, више од три вијека носи са собом. 

 

Стари дријен, ту наспрам врата од старе куће повезивао је вријеме са временом. Памти генерације, које су се хватале за његове гране, поткресивале га и чувале. И њега памте генерације непромијењеног, пет кољена. По причању оца чукундјед га је поткресао, прабака је чувала успомену на њега, дјед, отац, ја, моја деца и моја унучад. Он и ове године процвјетао. Цвјетови се прориједили, гране се по врховима суше и стоје као доказ пролазности времена. Стабло наизглед у добром стању. Жив је, али упозорава да му треба помоћ. Док га посматрам, као да ми прича оновремену причу, да су наши стари боље од нас знали како се живи сваки тренутак овоземаљског живота, јер живот није вјечност, ни дријену ни човјеку. Зато су се трудили да сваки тренутак живота проведу што мирније и да уживају у ономе што им је Бог дао, па су и њега чували. Та доброта и пажња коју су поклањали једни другима и свему живом око себе, па и овом дријену, испуњавала их је и чинила срећним. 

 

Многа стара стабла, осталог дрвећа суше се и нестају, што сјечом, што од кисјелих киша, а стари дријен још стоји и пркоси времену, али и њему нешто фали, или му је природно у биолошком процесу стигао крај, или је можда разлог што нема оваца да под њим пландују, па му, из земље, понестало хране. 

 

Није му добро. А мени жао, па се запитах – дали му можемо продужити живот – и у међувремену се сјетих да сам негдје прочитао „Дријен живи око двјеста годинаˮ, па овај наш је вјероватно старији, али вриједи покушати. Данас није вријеме за кресање сувих грана с њега, али јесте за кидање жбуња које је никло под њим, па му и то одузима храну и воду. Сада ћу то обавити, а прије следећег прољећа га окресати, можда се тако подмлади и живот му се продужи. 

 

Због расељавања Потките, као и осталих руралних насеља обистинило се очево предвиђање, па, ево, умјесто људи и домаћих животиња, овим простором крстари дивљач... И медвјед се вратио.

 

Ево га још стоји стари дријен да ме као и оца подсјећа на дјетињство. Са његовим нестајањем, нестају и многе неоткривене тајне, које носи са собом.

 

 

ДАМАР ВРЕМЕНА

 

Човјека у великој мјери обликује и одреди мјесто рођења и мјесто гдје проведе дјетињство и рану младост. То је мјесто физичког и психичког одрастања, мјесто духовног и моралног узлијетања. Једнако ја и данас осјећам дамар тога времена, које је далеко иза мене, у којем сам одрастао и сазријевао усклађен са свим приликама и неприликама из свога окружења. То је вријеме у којем сам доживљавао једно неспутано и слободно уживање. 

 

И поново се из навика и свакодневних рутина, враћам ризници запретаних сјећања. Свако животно доба је пуно изазова, снова, маштања, надања, пуно тренутака који налете, прођу и никад се више не врате осим у сјећањима. Зато покушавам да своје сјећање кроз живот натраг, као и путовање напријед учиним најљепшим могућим осјећањем и пробудим свјетлост живота, која ме грлила свих ових седам десетина година, па се сјетим свих састанака и неких растанака, свјестан сазнања без поновног састајања. Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислима.

 

Љубав према коњима је нешто што је снажно побуђивало, што и данас буди моја осјећања из дјетињства и младости. Та љубав је оживјела када сам задивљено, са чуђењем гледао оца како једнога лијепог предвечерја долази кући на младом алатастом ждријепцу, који зечки поиграваше и упречке цик  -цак поскакиваше високо подигнуте главе, стрижући усправно уздигнутим ушима. Примијетио сам га од плетеног ључкојасена, дрвета које је неко уплео у чудновату плетеницу док је било младо и танко, па је тако уплетено нарасло и покретало моју знатижељу. То је невјероватна, незаборавна слика, урезана у памћење седмогодишњег дјетета, као најзанимљивија сцена са филмског платна. Необично дрво поред којега долази отац, чини ми се никад тако радостан, на младом разиграном хату каквога до тада нијесам имао прилике да видим осим на сликама у неким старим књигама, нити сам могао замислити да коњ може и хоће тако поигравати по команди јахача. До тада сам имао прилике уживо гледати старе, осамарене кобиле, које су носиле товаре дрва или док су слободне, незаинтересоване, без престанка чупале траву, никада не подижући главу. Није чудо што се тада на очевом лицу примјећивала посебна радост. Иако није био склон хвалисању, чини ми се да је и пред нама показивао задовољство и понос на купљеног коња за којега је издвојио право богатство из тада прилично оскудног породичног буџета. Замјерали су му рођаци и комшије, али он је знао шта у овим планинским селима значи имати добра коња, а њему је из дјетињства остало у памћењу да су његов отац и стриц јахали лијепе седленике, па је увијек прижељкивао да и сам једнога дана набави јахаћег коња: „Купио сам га на никшићком пазару код добра домаћина, Секула Касалице, са Језера од Жабљака. Научен је јахању. Скупо сам га платио, али није ми жао“.

 

Нема животиње којој се људи диве и коју обожавају као коња. Он је одвајкада до данашњих дана био симбол домаћина, огледало и слика домаћинства, а поготово у вријеме када је био прави луксуз имати добра коња. Тешко је било с почетка педесетих година прошлог вијека имати кравицу која би прехрањивала породицу, а не јахаћег коња. Судбина коња и човјека су неодвојиво испреплијетане. Кроз вјекове све до најновијег времена, ниједна животиња није повезана са човјеком као коњ. Без њега живот је био незамислив, и у рату и у миру.

 

Био је то коњ посебне љепоте и памети, благог темперамента, јак и стабилан. Млад научен јахању. Гибак попут змије, лијепо је ходао, знао поигравати, трчати касом, или по жељи јахача јурнути у галоп и уставити се кад год пожелиш. Тражили га за сватова, а отац га је радо уступао. Некад давно смо израчунали да су га осамнаест пута водили у сватове. За младу је увијек биран, миран и најљепши коњ. Првих десетак година, све док су младе умјесто на једнога седленика почеле дојахавати на сто до двјеста коњских снага. На њему је из рода у дом дојахало неколико невјеста. Имао сам петнаестак година, па се добро сјећам једне свадбе, можда и последње да су сватови на коњима јахали. Никога није остављала равнодушним раскошна љепота окићеног коња и на њему невјеста, која је у оно вријеме, одјевена у црногорској народној ношњи, могла бити идеална представница женске љепоте. Са дивљењем сам гледао помахнитале хатове и на њима окићене сватове. Тркали су се стрмим ливадама, а бусење траве је летјело на све стране, испод коњских копита. Првјенац од сватова, Томаш Пејовић је свога зекана нагнао у кућу и пројахао око трпезе, а кућа над избом. Нијесу само младе на Алату јахале. Неко је био кум, па је хтио да се истакне на лијепом коњу, неко првијенац да први стигне.

 

Не познају природу коњâ и не знају ништа о њима они који кажу: „Муче коње − јашу их“. Не знају да коњи научени јахању уживају у томе исто као спортисти, што уживају у вратоломијама спорта којим се баве. Ако наш Алат није био у сватовима, а до њега допре сватовска пјесма, што одјекне по висовима брда, па се разлије пространим долинама и слије у Милојев до он би полудио, обузела би га нека радост. Чудни жмарци би почели колати коњским дамарима, нешто би му задрмало утробу, па почне фрктати на ноздрве, џилитати се и пропињати на задње ноге, или се врћети око себе. Срце му се узбуди, душа му се узнемири, спопане га огњена жудња за јахањем, па почне у галопу трчати с краја на крај долина. Када пјесма утихне, он се умири, кад она поново крене, крене и његова радост и коњски плес као у циркусу. Складан и савршен, полуди, узнесе се, час подигне високо главу, час је подвије, час извије врат, стриже ушима, пропне се, силовито фркћући на ноздрве, а ја сам се са усхићењем дивио његовом џилитању.

 

Није чудо што у књижевности коњ заузима важно мјесто, посебно у поезији кроз коју се поетично описује његова љепота, снага, брзина, неодољивост и страст којом опчињава и даје моћ и снагу своме господару. Митологија и сујевјерје су без њега незамисливи. Гатало се о његовом појављивању у сновима, гатало у његовим биљезима, у потковицама, у очима: „Загледај му се у очи. Види има ли у њима свјетлости и душе. Видјећеш у њима је ли плашљив, суров и манит или је благ, миран и доброћудан. Осјетићеш шта се премотава у коњској глави. Види му биљеге. Путоног у једну ногу вриједи кутију дуката, у двије двије кутије, у три, три, а у четири не ваља ништа. Што му је цвијет на челу височије и тачно на средини чела, бољи је. Ако су му биљези на слабинама у сувоти не ваља. Са гривом на лијевој страни  ‒  добар“. По народном вјеровању ни у сновима коњ никако не може донијети несрећу. Како год га сањали, десиће нам се нешто величанствено: љубав, брак, повјерење. Пронаћи потковицу или чавао који је држао права је срећа. Многи држе потковицу као чуваркућу, вјерујући у њену магичну моћ. У митологији и народној поезији коњима се дају чудне особине: крилати, једнороги, ватра им из копита сијева, сунце вуку на златним кочијама. И у нашој породици се помало вјеровало, иако нијесмо сујевјерни, да је Алат осим наше дјечје радости, донио срећу и напредак домаћинству. Говорило се: „Таличан коњ!“ Тај коњ је имао неку моћ и магију. Зрачио је позитивну енергију, којом нас је повео у свјетлуцаву, бескрајну будућност. Ништа у нашим животима и нашем памћењу, осим чланова породице није оставило упечатљив траг као та племенита животиња, која нам је приуштила много лијепих дана испуњених задовољством и безбрижношћу, пружајући нам сјајну прилику да рано упознамо ћуд и природу коња и уживамо у чарима јахања. Зато су пријатељство и љубав коју смо осјећали према њему обиљежили један дужи период нашег живота.

 

Ако бих му приписивао неку магичну моћ, повјеровао бих у оно „таличан коњ“. Тридесет три године је вјерно служио, никада нико с њега није пао. У његово вријеме кућа и породица је била у највећем успону у сваком погледу. Али, хтио или не, нијесам ни ја потпуно ослобођен празновјерја, ако себе у мислима пропитујем: „Зашто нам се баш није дало док је он био жив да имамо другог коња?“ Прије него је почео старити набављали смо и друге коње, али нијесу дуго трајали. Нешто им се дешавало, или нијесу ваљали. Лијепи и мирни зекан се напрасно разболио и угинуо. А онда смо набавили доброг вранца, којега смо због своје махнитости и неукротиве природе морали продати. Али прича о нашим коњима и јахању без њега не би била потпуна. По свему је био сушта супротност Алату. То је већ друго вријеме у односу на оно када је отац купио првога коња, па има и других начина да се оде до сусједног села, али мени се баш ишло на новокупљеном вранцу. Уживао сам у љепоти прохладног јутра и пријатељству вранца. Под божанским зрацима зубатог сунца, као да сам се нашао у некаквом имагинарном свијету прелијепих боја. Уштиркана бјелина прохладног јутра искрила је са игличастог иња, које се нахватало по огољеним гранама дрвећа. Све заједно је стварало идиличну слику. Иако ме мирно носио овом пјешчаном џадом осјећао сам да вранац није правилно научен јахању, а знам како се млад коњ до треће године научи тако остаје цијелог живота. Касније нема учења ни поправке. Он је научен тако да се на њему могло мирно јахати све док га не потакнеш на трку, а када крене у галоп није се могао уставити. Зато сам размишљао да ли да га мало боцнем петом у слабину и попуштим дизгине… Не сад… Боље кад изађемо на правину. Није ваљда баш толико луд да га не не могу никако зауставити, па и ја сам млад и пун снаге. Алата сам јахао са непуних осам година, ваљда могу и вранца са двадесет и осам.

  

Када се пред нама указало два  -три километра правог пута, попустио сам дизгине и мало га потакнуо да крене. Није много требало. Он као да је то једва чекао. Полетио је и дао се у галоп. На све стране је испод његових копита, са полузалеђене џаде прскао пијесак што га је расипао потковицама. Ноздрве су му се све више шириле а по овом хладном јутру из њих су се извијали праменови бијеле паре, као дим цигарете. Око нас се стварао хладни вјетар, који је струјао кроз гриву манитога вранца. Палио ме по лицу и носу. Вид је маглио, очи сузиле: „Да ли и његове сузе, те је овако полудио, па не види куда иде?“ – питао сам се. Што сам јаче затезао дизгине, он је све височије дизао главу и, чинило ми се, насумице скакао у незаустављивом галопу. Било је импресивно. Узбуђење је расло али и адреналин због застрашујуће помисли да га не могу уставити. Био сам на моћном мотору којему су отказале кочнице, а гас се не може смањити. Приближавајући се кривинама тијелом је прострујала језа и страх ме обузео. Шта ће урадити помахнитали вранац, који галопира средином цесте ако се на некој непрегледној кривини, којих сада има неколико заредом, сретнемо са колима, која овим путем не иду брже од четрдесет до педесет на сат, а он је достигао већу од шездесет.

 

Испред прве оштре кривине, која је завијала удесно затегао сам лијеви дизгин, што га је скренуло да продужи право, преко неких зидова, не смањујући брзину. Одлучио сам, боље да скочим, него да ме он збаци без моје контроле. Одразио сам се са његових леђа правећи невјероватан вратоломни спортски скок, не вјерујући ни сам себи како сам то извео, а да се ни најмање нијесам повриједио. „Добро је!“ – рекох сам себи  ‒  „у овоме манитом вранцу још није уништен имулсивни инстикт неукроћеног дивљег коња“.

 

Давно су за мном остали ти луди дани радости и безбрижности, а ја још често постајем заробљеник својих мисли и неких чудних осјећања, па им се и у овим годинама радо вратим галопирајући на Алатовим леђима. Њему је јахање доносило радост, а ми смо на њему пловили кроз вјечност, осјећајући се као птице, господари врхова и долина. Научени јахати на њему јахали смо и на другим коњима. Јахали смо на леђима оседланих и неоседланих, заузданих или незаузданих, мирних и плаховитих, интелигентних и манитих; алата, вранаца, брњаша наших и туђих које смо хватали по ливадама, пашњацима, па на њима јездили с краја на крај долова и долина.

 

Наше мисли су нијеми свједоци прошлог времена и искре будућности чији нас шапат непрекидно упозорава да се сада овога тренутка налазимо на размеђи између два времена, онога које се попут праха просипа кроз наше сјећање, у којему има и оне свјетлости попут драгог камења из којега букти пламен као свјетиљка за нашу будућност. Размишљао сам о старом времену и новој вјечности, о љепоти и суровости живота. Овај живот је велика трка чијим стазама јуримо кроз вријеме. Колико ће он бити добар и како ћемо ту трку истрчати у највећој мјери зависи од нас. Наш живот ће бити добар ако себе укључимо да у свему пронађемо радост, љепоту и несагледиво савршенство, ако му дамо смисао. Ако нађемо компромис између идеалног и могућег, наш поглед на свијет ће се промијенити и својим духом ћемо обухватити све оно што прожима његово трајање.

 

 

НЕКАДА JE БОЉЕ БИТИ САМ

 

Док сам био млађи ријетко сам обраћао пажњу шта други говоре о некоме, што се баш и није показало нарочито паметним. Данас ми је јако битно ко износи своје мишљење о другоме, и гледам да га чујем с више страна. Мишљење о новом саговорнику који се намеће као пријатељ боље је формирати на основу његовог понашања према другима, него према мени, јер мени може ласкати и угађати. Зато његов став према другима најбоље говори о његовом карактеру. Начин на који се обраћа људима у своме окружењу: бахатост, надменост, нељубазаност, склоност вријеђању и подсмијавању, знаци су који упозоравају да ни ја нећу бити поштеђен прије или касније. Док размишљам, одлично се сјећам мудрости својих родитеља и уопште наших старих по питањима пријатељства. Нијесам имао више од десет, када сам једном приликом питао:

 

– Шта то радиш мајко?

 

-  Мичем дивљу траву, што је никла између лука. Ако је оставим брзо ће га надвладати и он не само да се неће виђети, него ће потпуно ишчезнути.

 

– Како ишчезнути?

 

- Нестаће. Изгубиће се. Надвладаће га бескорисна трава. Тако је и са људима. Кад уиђу у лоше друштво, неће се виђети и нестаће.

 

‒  Умријеће?

 

– Неће умријети, али ће се изгубити. Постаће непримјетни у маси лоших, а временом ће попримити њихове особине. Зато увијек треба бирати друштво. Боље је некад бити сам него себи наметнути обавезу да си стално у било каквом друштву.

 

 Није тада било телевизора, па су се радо слушале приче, кад се на вечерњим сједељкама искупе старији и почну распредати о чојству, са толико мудрости, као да су прочитали све књиге овога свијета. Те приче старијих су пуно утицале на формирање карактерних особина дјеце, јер су се индентификовала са ставовима родитеља и одраслих. Кроз један такав разговор стрица и оца, рано сам схватио да је благотворно слиједити искуства старијих и на њих надограђивати сопствена, јер су неке особине урођене а неке се стичу кроз живот. Разговарали су о неком човјеку који им се по неким питањима замјерио: 

 

– Чудан је тај човјек, а није он сам него је дошло вријеме, да је права умјетност одбранити се од сличних њему. Не бирају начин да остваре свој наум. Увуку се под кожу, чачкају по животу, а ја немам времена ни за себе и своје проблеме, а не да претресам туђе животе.

 

– Узалудан је посао и губљење времена водити рат са човјеком ниског морала. Ситне душе увијек завиде, оговарају и покушавају да омаловаже, зато не треба обраћати пажњу на неважне ствари, јер такви нијесу вриједни да нас омету и зауставе на своме путу. 

 

– Није тај вриједан помињања. Незадовољан је сам собом. За све неуспјехе окривљује другог. Вуче он то од малих ногу. Има нешто сакривено и недовршено у њиховом карактеру. Живи онако у неком страху и грчевито се бори за празно доказивање. Увијек се од нечега брани – закључи стриц.

 

Вријеме је пролазило, а ја сам са годинама све више размишљао о порукама које су нам кроз своје приче слали наши стари. Очеве и стричеве поруке, кроз приче, биле су јасне, оштре и директне, па су ме одмах подстицале на размишљање. Ја сам тек данас у овоме времену, послије толико година, схватио колико је мудрости и истине било заробљено у оној наизглед једноставној давно изговореној мајчиној реченици, из које сам тек сада схватио, да је коров много јака и опасна биљка. Ако се од њега не брани он брзо надвлада и уништи све око себе што је вриједно. Тек у мојим зрелим годинама, негдје деведесетих, почео сам озбиљно схватати да и међу људима расте опасни коров. Посијан на плодно тле распале државе бујао је брже него што сам у почетку мислио, тако да се сада са невјерицом питам: 

 

– Је ли људски коров надвладао, па се од њега не виде слободноумни и слободномислећи људи? Ипак све има своју цијену, па и тај људски коров је користан за једно искуство у којем се одвојило жито од кукоља. Лоши су разголитили свој карактер, па их је лакше мимоилазити, као што су то радили и наши преци. Часни и честити су се освијестили и показали добру страну пријатељства. Прави никада не издају. Остају они који из стварног убјеђења, а не из користољубља и полтронства другачије мисле. Досљедни су. Људски се боре за своје ставове. Лијепо је са њима подијелити нека животна искуства. Са њима је лако и поред разлика у мишљењу по неким питањима, наћи и много заједничких тема. 

 

Човјек је друштвено биће, али у времену у којем морална ништавност у доброј мјери испливава на површину, мора се без остатка борити да гради здрави став о себи и свему што га окружује, ослушкујући себе и људе који га окружују како би из сваке ситуације научио нешто корисно, како из својих успјеха, тако и из неуспјеха. Ако човјек тежи ка томе да опстане нормалан и моралан мора пружати отпор угњетавању, од стране неувиђајних и нетолерантних особа, па било да су појединци или групе, а нарочито ако су власт, зато што је тада њихова снага и моћ за искоришћавањем много већа. 

 

Вријеме је прошло од када су отац и стриц причали о човјеку чудног понашања, о узалудном губљењу времена да се уразуми, о размишљању да ли је уопште вриједно причати о њему, али је дошло ново вријеме, а са њим и нови људи, сасвим сличних карактерних особина, па се и данас у овом виртуелном, интернет простору сретамо баш као што су се они сретали на било којем мјесту у правом животу. Те чудне су мимоилазили, познанике су поздрављали, с блиским пријатељима се дружили, разговарали и посјећивали једни друге у својим домовима. Паметан човјек рационално користи своје вријеме и проналази начин да себе заштити од утицаја нездраве средине и љепљивих особа. Зато постоји општа људска потреба да особу са којом контактирамо процијенимо као одређену личност, како бисмо могли предвидјети њено будуће понашање и у некој мјери своје прилагодити њеном, али не да нас њено преплави и да пред њом узмакнемо и потиснемо своје карактерне особине.

  

Добронамјеран човјек је отворен према другим људима, према природи и свему живом и неживом. Једноставно ужива у животу. Људе не доживљава као терет. Рад му није терет. Благодети живота осјећа у складу са човјекољубљем. Сушта супротност таквом је тврдоглав и надобудан, за којега не постоји стварност, мимо онога што он каже, па другима никада не допушта да су у праву, без обзира што за своју тврдњу нема ни један једини ваљан аргуменат. И наши преци су знали да такав истрајава у томе да његова буде последња и да му је то важније од сваке могуће истине и од личног достојанства. Зато су и говорили да треба разграничити колико је та особа битна у њиховом животу и процијенити је ли вриједно трошити своју енергију и драгоцјено вријеме на убјеђивање са њом. 

 

Потреба за дружењем подстиче потребу за здравим и нормалним животом што ствара реакције на одређену врсту стимулације која има социјално значење. Формирањем своје личности, кроз одрастање у здравој породици, касније кроз школовање и дугогодишњи рад на психијатрији са колегама из струке и ишчитавањем психологије и психијатрије, научио сам препознавати своје слабости, без којих нијесам, као и сваки други човјек на овој планети, и цијелог живота сам учио и научио како их без по муке контролисати, али и то како туђе препознати. Но и поред свега, понекад се запитам да ли сам се ја толико промијенио, или су нас околности и бриге отјерале у неку другачију стварност? Јесам ли ја имао воље и био довољно способан да допустим онима до којих ми је стало да буду оно што они сами за себе одаберу? Јесам ли довољно времена и пажње посвећивао битним особама у моме животу и колико сам се трудио да узвратим пружену пажњу и љубав? Јесам ли могао више пружити својој породици и њеном усавршавању? Јесам ли се увијек коректно понио према својим пријатељима, према колегама и уопште према људима у своме окружењу, који су то заслуживали? Јесам ли се довољно трудио да разумијем разлике у мишљењу и, наравно, јесам ли се довољно борио за своје ставове, када је неко покушавао да ми по сваку цијену наметне своје и убиједи ме у супротно, без иједног ваљаног аргумента? Јесам ли се трудио да у датим околностима преиспитам реалност и сваки тренутак искористим у лијепом дружењу са добрим и умним људима, од којега би имали користи и они и ја? И поред свега, понекад ми се дешавало, да ли је то моја мана, да сам у неким тренуцима био довољан сам себи. Често су ми се најбоље идеје рађале када сам размишљао у самоћи и то не о ономе што је требало да радим, него о нечему сасвим другом, што је више личило на неку врсту маштања него стварности, које сам касније, кроз озбиљно сагледавање цјелокупне ситуације, успијевао да спроведем у реалност. То не значи да мислим да ми нико није потребан и да сам ја сам себи довољан, и када једнога дана нестанем и послије мене не остане ама баш ништа корисно, зато се понекад можда и превише отворим према другима, у нади да ће од те моје отворености и други имати неке користи и то баш они који се од мене, по мишљењу, а не по моралу разликују.

 

 

OПАСНА ИГРА

 

Дјеца рано почну са иситивањем непознатог. Имао сам шет година, млађи брат три, а други тада најмлађи годину. Тек проходао. Послије њега се родила сестра и трећи мој брат. Отац је био отсутан. Мајка је радила, нешто, ван куће. Због кувања и печења хљеба и љети се ватра ложила на огњишту, па је било жара. Некако сам дошао до заосталих метака из рата, које је отац крио на тавану не слутећи да се могу попети и доћи до њих. 

 

 „Meци пуцају, када се ставе у ватру!“ – чуо сам од пуно старијих дјечака. Разгрнуо сам жар на огњишту и ставио, не знам колико, знам више од два. Срећом, колико се сјећам жишке су биле измијешане са врелим пепелом, па се ни меци нијесу, баш тако, брзо гријали и одмах планулу... Срећом!?... Срећом мајчинска емпатија је јача од судбине. Касније је причала да јој је одједном нешто рекло да прекине посао и уиђе у кућу. 

 

 Мајчин страх ме је натјерао да се од тога момента сјећам сваког и најмањег детаља. Чим се појавила на вратима, вриснула је и јурнула на огњише. Без оклијевања је сваки тај метак и жар грстима скопала и избацила ван. 

 

И сада видим два мала брата и себе добро наднесене над огњиштем да би што боље видјели како меци у ватри пуцају. Још дубље осјећам мајчин страх и топлину њених руку док нас је дрхтећи грлила и плакала. 

 

Сасвим јасно видим и оца како послије два дана старом цигнину даје пун лонац метак.  

 

ФИЛОСОФИЈА ЂЕДА МАТА

 

Мато је ујак мојега оца, па сам га ословљавао са  ђеде. Рођен крајем деветнаестог, а умро седамдесетих двадесетог вијека. Знао је добро да се шали и лијепо прича. Зато је радо слушан док је приповиједао. Господин за оно вријеме. Увијек примјерено обучен. Избријан, сређених штруцованих бркова. Свијетлоплавих очију из којих је и у старости зрачио здрав поглед, који је просто пробијао, пред којим је саговорник, понекад могао осјетити извјесну нелагоду. Нежења. Мало је о женама и својим авантурама причао, а други су причали да их је волио и да се зато није женио. Говораху: „Мато напунио осамдесет, а прав ка’ стријела“. Други би рекли: „Ништа кад је оста’ сам“. А он је говорио да су га у самоћу гурнуле неке непредвидиве околности и неприлике које су му се десиле у животу, за које је мислио да се никада паметну човјеку не могу десити. Ријетко је причао о своме животу. Када би проговорио у причи се осјећао сукоб супротстављених моралних принципа и борба између испољених и прикривених карактерних особина, које се јављају као борба између свијести и савјести због животне непријатности која му се десила у несвакидашњој, непланираној околности, мимо његове воље и зле намјере и гурнула га у магновење између свијета свјетлости и таме. Моралне норме и почињени гријех, кад ми се једном приликом, у разговору отворио, откривали су ону другу, дубоко прикривену страну његове природе:

 

- Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим, боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него њега. Од тада ја нијесам више оно што сам био прије. Цијелог живота се борим сам са собом, иако то не показујем. Не могу против себе. Морам сачувати дух и ум и нећу дозволити никоме да ме жали. Сачувао сам себе да не промијеним став према људима ни да они бјеже од мене. Док живим живјећу без страха.

 

Као што је ред, посјетио сам га када сам дошао из војске. Имао је тада око осамдесет. Дуго смо причали. Дијелио ми је неке веома занимљиве савјете, којима тада нијесам придавао посебни значај, а како је вријеме одмицало ја сам све више доживљавао њихову реалност. Кад се сјетим његове приче помислим да се сва филозофија заснива на знањима сељака, обичних људи из народа, а чини ми се да су животне околности још више изоштриле ум ђеда Мата.

 

Знао је да је свак ковач своје среће и да се на вријеме мора научити самоконтроли, односно да се контролише љутња, љубомора, сујета и завист.

 

- Немој друге кривити кад ти нешто не иде добро. Неки људи пред сами собом траже оправдање за своје недаће, па криве друге иако знају да су они својим непромишљеним радом себе довели у безизлазну ситуацију.

 

Знао је да се човјек мора више посветити духовним него материјалним вриједностима.

 

- Неки мисле да су срећни када се наједу, па би и своју слободу дали да буду сити, а срећа није у томе. Срећа је у глави, а не у стомаку. Данас можеш бити гладан, а сјутра сит или обратно. Мораш знати да ништа не траје вјечно. Можеш имати крилате коње и златне кочије, ако нијеси задовољан обичним стварима и ситницама, поново нећеш бити срећан, јер ти ни то не би донијело срећу, него би ти навирале све веће жеље, па ако не би успио да постигнеш то више што желиш, поново би био несрећан.

 

Знао је да гомилање материјалног иметка развлачи човјека и духовно га сиромаши. Људи себе потроше на стицање материјалних добара и кад све имају онда њих нестане. Задовољство и срећа више долазе изнутра него споља.

 

- Трпање пара је бесмислено. Мени је довољна једна кашика, нећу у исто вријеме са двије јести.

 

О животу оних који су навикли да живе лагодно у изобиљу говорио је: „Знај, кад се спотакне на сламку, онај који лагодно живи и мисли да му ништа не фали, неће се дићи без туђе помоћи. Немој се ослањати ни на кога. Буди свој чојек“.

 

Мени већ бијаху досадили ти његови савјети док не поче о женама, ја помислих биће интересатно, а он ме упозори да се чувам жена:

 

- Немој живот трошити на свакакве жене. Ми мушкарци се правимо паметни, а немамо појма колико су жене паметније. Неће се ни грдна жена тако лако дозволити најзаводнијем мушкарцу, а најљепши момак спане на какву грдуљу и он сретан, мисли да је нешто постига, а он сроза себе. Чувај се лаких жена.

 

О животу ми рече: „Чувај живот! Схвати да је живот један. Нијеси га нашао успутно. Једном ти га је Бог дао. Не играј се с њим, него га чувај и добро води рачуна на чему га трошиш. Не дозвољавај свакоме да га уређује по његовој жељи. Ако ко може коме ногом у стопу не може у срећу. Немој бити лаковјеран. Али ако ћеш да будеш срећан мораш вјеровати, а мораш и знати коме. Колико год је добронамјерних, толико је и оних који не морају бити баш злонамјерни, али јесу користољубиви и спремни да на неки начин искористе друге. Јеси ли чуо за изреку  не дозволи да те исти пас два пута уједе? Зато никада не дозволи истим људима да те два пута преваре. Не мисли да ће се поправити онај ко једном превари, тебе или друге, свеједно. То му је постала навика. Душевна храна. Не може он без тога. Увлачи се у живот, искориштава и узнемирава“.

 

Поред лијепог приповиједања и мудрих савјета сјећам се неких његових вицкастих досјетки и анегдота.

Дошли без везе

 

Продао Мато бика неком трговцу из Никшића. Прошло два  -три дана бик стигне на Пометеник. Очекивао је Мато да ће за дан  -два доћи неко да га врати. Тек након мјесец дана дођу чобани овога трговца, али нијесу донијели везу, па траже Мату да им да нешто да завежу бика:

 

- Немам ништа. Како сте дошли без везе?

 

Није им хтио дати иако је имао. Они поново дођу након два и по мјесеца. Донијели везу и хоће да вежу бика. Мато им не даде:

 

- Морате платити пашарину и чобанију за два и по мјесеца.

 

- Немамо стари. Газда нам није дао динара.

 

- Кад донесете гоните.

 

Четири мјесеца прошло нико не долази за бика.. Мато у јесен продаде бика другом трговцу. Пола пара посла ономе првоме, а пола остави себи.

 

Сестрић га надмудрио

 

Мату умро рођак. Традиционални обичај је да се увече пресједи и предвори умрли. Пуна кућа народа, а ту је и постарија ђевојка из комшилука, која ради у граду. Шездесетих година прошлог вијека нијесу се још носиле сукње изнад кољена, посебно не по селима, а она дошла у краћој, па јој испод бљеснула пуна обла кољена. Примјетио он да му сестрић, иако је ожењен, сједи поред ње и превише јој се приближио док прича:

 

- Дођи сестрићу да ти нешто речем.

 

Изађоше иза куће. Неко је наслутио што га Мато зове, па оде да чује.

 

- Јеси ли ти сестрићу доша да жалиш ујака, или да гледаш Јанина кољена?

 

- Ујаче, ујаче... ‒ покушава сестрић да објасни, а Мато не да. Кад је видио да не може доћи до ријечи, сестрић га прекину:

 

- Ма, ујаче, теби ништа није могло доћи по мени, а мени је све што ваља и што не ваља дошло по теби, а највише ово што не ваља.

 

- Е вала си и ти мене једном надмудрио.

 

Домаћин од дома

 

- Долазе нам пријатељи. Ујаче ти си ноћас домаћин од дома.

 

- Чујеш ја да будем домаћин, а немамо ракије у кућу, али ја сам се одмах снаша. Знао сам да пријатељи нијесу дошли без ракије, па ја дадни знак да кроз прозор протуре ону њихову ракију, те их почастисмо.

 

Осолио ручак

 

Код Благића ђевојака, а ја млад, па велим, ՚ајд да посједим мало и погледам коју. Стављен кота на вериге, кува се ручак. Мајка и шћер улазе и излазе из куће. Дође мајка и стави шаку соли у ручак. Мало касније, мајка изађе, а дође шћер, па и она убаци шаку соли. Ја мислим шта ово раде, а не причам ништа. У један ма’ изиђоше обје, те се ја придигни, па из оне ћасе кркни још једну шаку. Видим да воле слано, па нека буде, баш слано!

 

Памет као зид

 

Године 1963. стиже глас у наше село да је убијен Кенеди. Самораној баби Зорки засузиле очи.

 

‒ Е јадни Кенеза. Како ће му сад жена чамати сама?

 

Смије се осамдесетогодишњи ђед Мато, нежења, стари бећар и сеоски паметар:

 

‒ Мучи, Зорка, богати! Ти мислиш да ће носити црнину док је жива за мужем ка ти што носиш за твојим. Више ти проли суза за њим но она. Јадна у ту Америку се воле само због своје гузице, па ће и она брзо наћи некога да је чеше.

 

– Шта рече Мато? ‒ припита га пуно млађи Петар.

 

Мато упирући кажипрстом у дебели камени зид:

 

‒ Слушај, Петре! Лакше би овај зид пробио прстом но теби нешто објаснио.

 

Бреме

 

Лазо, брат му, није био мање мудар од Мата, али био је млађи и бавио се чобанством, док је овај био спољни момак, па је некако стално био у њовој сјенци. Временом му се деформисао вратни пршљен, па је главу држао погнуто. Шалио се Мато и на његов рачун:

 

- Знаш ли зашто Лазо онако држи главу?

 

- Вјероватно има неко окоштавање кичме.

 

- Није то, но кад носи сијено с Пометеника, зачека га Обрен, а он држи бреме на врат, стоји и прича, па поред Војина исто, а ја и не слушам шта причају, само кажем: јес, јес и пролазим.

 

Суочавање

 

Комшија налагао на Мата да је његова стока направила штету на туђој ливади, па дошао пољак да пресуди:

 

- Лаже поган, није то моје живо, него његово.

 

- Смијеш ли се ти Мато суочити с њим?

 

- Смијем ја с њим, но смије ли он сам са собом?

 

Боље је ћутати

 

Скупило се неколико људи, средњих година. Распричали се. Ђед Мато најстарији међу њима, увијек говорљив и радо слушан, ноћас ћути. У неко доба један што највише причаше, пита га:

 

- Мато, ништа не причаш?

 

- Слушам тебе.

 

- Причам добро! Аа?

 

- Причаш, а боље је паметно ћутати.

 

Немој ме ти опишивати

 

Искупили се Рудињани да учине вјечни помен упокојеној Симани. Уз кувану јагњетину са кртолом, подгријани ракијом заборавили да су на жалби, па заметнули причу о свему и свачему. Између осталог почео један да хвали Мата:

 

– Мато ти си паметан. Ти си...

 

– Ма слушај! Батали више. Познајем ја сам себе да ме ти не опишујеш.

 

– Добро велиш.

 

– Добро, а добро знам и твоју вриједност.

 

Тајац...

 

Извор од варенике

 

- Прилазим ја Благовој колиби, кад из подументе кроза зид бије бијели извор. Тече ријека варенике. Прођем напријед, а он испред оборио жену, па је држи накомицама око врата забоденим у земљу. Копрца се она ка змија. Те ја ђовола ослободи. Кад у колибу имам шта виђети. Наиедио се на шћери због љубавника, па докопа цијелу полицу са свим карлицама и преврнуо је. 

 

Стрпи се!

 

- Истина је у времену. Истину треба чекати. Понекад је потребно да прођу године и године. Понекед тек кад умре чо՚јек покаже се и ко је и шта био. Покаже се истина. Стога је у животу потребно доста стрпљења. Не каже се тек тако: „стрпљен спашенˮ; или: „вријеме је мајсторско решетоˮ. Док је жив, чо՚јек непрестано се бори са злом и добром које га окружује. Но спољашње некад покрене и оно унутрашње зло, вјешто сакривано у себи. Тако долази све на своје мјесто. Полако. Стрпи се!.

 

Диоба

 

- Подијелио сам сестриће. Ма вала добро да се ни једноме не крива.

 

‒ Како Мато?

 

- Лијепо. Једноме кота, другоме вериге. Једноме дрвеницу од самара, другоме стељу, па онда једноме попруге, другоме товарину. Једноме јарам, другоме рало…

 

- А што забога тако уради?

 

- Ето, тако, да никако не могу један без другога никакав поса опослити.

 

 

Опасност од крађе

 

Мато овршао жито на гувну мало даље од куће, а небо се облачи. Мало је прикупио жито и кренуо кући како га киша не би ухватила. У томе моменту наилази Нико:

 

– Мато, болан, не смијеш жито оставити! – а Мато без двоумљења:

 

– Од кога, Нико?

 

Нико, свјестан својe слабости, према туђем, није очекивао такав одговор, па збуњено, једва узврати.

 

– Е, тако је, Мато.

 

 

НИКО СЕ НЕ КУНЕ УШИЈУ МИ

 

Бијаху тада Трепча насељена, куће разбацане и далеко једна од друге по два  -три километра као и данс што стоје празне или само зидови од њих. Куће далеко, а људи су били много ближи него данас. Великодушни, јаче повезани и одани другови и пријатељи су и поред великих сеоских радова налазили времена да се посјете, посједе и поразговарају. Свака кућа је била пуна живота. Иако се није живјело у неком луксузу среће и радости није фалило ни у једном дому, пошто је свака кућа била пуна дјеце и омладине. Дјеца су одрастала, приспијевала за напуштање родитељског дома. Дјевојке су се удавале, момци одлазилли на школовања или на послове. Стари се нијесу лако одлучивали да напуште своја огњишта и упуте се за дјецом, у градове. Мирни људи, Трипко и Павле, испод Љељевца на својим скромним имањима полако су трошили задње године живота. У старости, иако је вазда био пунији живота од Трипка, Павла је прије почела напуштати снага, па се Трипко запутио код њега да се испричају. Трипко је и онако увијек тихо причао, па ће му Павле:

 

– Трипко мораш мало гласније, ја ништа не чујем, ђаво попио.

 

– Oстарало се бога ми Павле.

 

– Лакше би ми било да не видим но што не чујем.

 

– Павле, ја никад нијесам чуо да се неко куне ушију ми, но свак очију ми, нашалио се Трипко.

 

 

МУДАР ЧОВЈЕК

 

Мудар човjeк разумије смисао живота и природу људског постојања зато рационално користи интелигенцију за остварење свог наума. Човјек сабран у себи са лакоћом управља својим поступцима.

 

У јесен далеке 1967. године потражих у Кити букву која се лако може цијепати. И нађох је код Невидова дола, у једну дубоку рупу, на имању Обрена Благојева. Посјечем је без јављања домаћину. Било је ту два  -три дана рада. Кад сам све припремио oдем да догоним грађу на коња. Испред самог заласка сунца натоварио, извео га из оне рупе и упутио се ка долу. Кад стари Обрен сједи поред пута:

 

– Јеси ли натоварио? – пита ме.

 

– Ево јесам! – кажем му помало постиђен. 

 

– Нека си, само си требао питати.

 

  То је све што ми је рекао у вези посјеченог дрвета. Од тада кад се год сјетим, размишљам колико је тај растом невелики, духом и мудрошћу био велики човјек. Неко сиров и непромишљен би загаламио у исти мах, а он се није ни накашљао док сам товарио коња. Знао је да га може преплашити. Умјесто тога, направио је равнотежу између сопственег интереса и постизања циља неповредивости мене као другог учесника у овом догађају. 

 

Ово можда некоме не би значило ништа, а ја сам из његове мудрости, тада двадесетогодишњак, научио велику лекцију, која се огледа у томе, ако мислиш бити мудар буди смирен, тако ћеш савладати своје слабости и постаћеш духовно снажнији. 

 

 

ЛИЈЕП ГЕСТ 

 

– Колико се год трудио, никада нијесам могао уграбити да пружим дуванску кутију Јогу Маркову, прије но он мени, а како ни сам не знам?

 

– Па што је то важно? ‒ питах оца.

 

Не одговори ми одмах него настави: 

 

– Или, ако је био неђе у главици код оваца, обавезно би ми понудио да сједнем на оно мјесто ђе је он сједио. 

 

– Што баш на том мјесту?

 

– Е, што? Зато што је знао како се поштује комшија и сваки други човјек.

 

– Па какво је то поштовање као да нема и других бубуља у близини, на које се може сјести?

 

– Има, има!... Али пошто је ту дошао прије мене он се понашао као домаћин у својој кући и трудио се да ме угости. Он је, већ на томе мјету изабрао најпогоднији камен за сјеђење и сада га уступа мени, како би ме и ође угостио. 

 

– Лијеп гест!

 

– Осјећајан и поштен човјек је поштовао човјека у кући, у главици код оваца, на путу и на сваком мјесту гдје би се срели, а видим, од кад сте ви почели с гестовима, поштовање међу људима све више јењава. 

 

 

ОСТАЛИЦА

 

Огрубљелим мушким рукама брзо насјече нарамак дрва. Упрти их на леђа. Запути се с бременом уз брдо. И док је била млађа није било лако изаћи, уз те кланце, горе на бријег. Поново јој умом почеше крстрити мисли, које су јој у послење вријеме биле теже од овога бремена што га, на врату, носи. Онако осамљена почела је гласно размишљати: 

 

– Е види како идем. Некад ми је био корак ка՚ сад два. Ево, пола корака и придржавам се за сваки камен док искрочим на наредни. Тежак је овај живот... Тежак!... Е, да ми је умријети... А жао ми… Остала сам да живим… Да живи кућа. Да се огњиште не угаси. Нијесам мислила да ће и моме животу доћи крај. Двајес пет од кад је мајка умрила а двајес, отац. Не могу ни ја довијека… Ехх!... Седамдесет пет. Једва изађох уз ова ждријела. А, шта онда? Но не знам што журим. Бићу тамо више но ՚вамо. Дојадио ми је овакав живот, а знам да ће једино са мојим нестанком нестати све моје патње и моје туге… Нестаће, нестат... Нестаће и сва моја мука. Нестаће све што сам мушким и женски радом и патним животом стијецала. Радила сам док је мајка била жива само мушке послове. Како она умрије, на врат ми се навалише и женски. А ја сам вазда више вољела узети косу и косијер но преслицу и игле. Ово имање је прађед на сабљу добио, ђед бранио и крчио шуму да га прошири. Отац у кући сваки камен знојем залио. Ја остала да се ватра, на огњишту, не претули... А, шта сам добила?... Ништа!... Ама баш нита... Све је ништа... И живот је једно велико ништа. Кад ја одем са мном ће отићи шљеме. На огњишту ће се ватра угасити. На кући врата затворити. А ја се рад тога нијесам удавала. Шћела сам да послије оца продужим живот кући. Да сачувам шљеме и огњиште… Имање… Ђедовину… А нема од тога ништа... И ја сам ногама у гроб. Ево нека буде да сам тријес година продужила дим на огњишту. А то је ништа. Ништа с тијем нијесам урадила. Да сам се удала имала би՚ ђецу. Сачувала би՚, за њих, кућу и огњиште. А овако ћу све што имам са собом у гроб понијети. Сад видим не може се шљеме неудавањем и нежењењем сачувати… Не може... Не! 

 

Кад изађе на бријег бреме ослони на онај височији камен, а на нижи сједе. Притегну црну мараму иза врата. Никад је није забрађивала као друге жене, тако је више изгледало да носи капу него мараму. Извуче иза појаса дуванску кесу. Замота цигару. Кресну шибицу. Повуче дубоко и кроз нос издахну прамен дима, па настави са собом причати:

 

– Мушкарци су ме интересовали од четрнаесте до двадесте. А онда једну ноћ, у кућу с оцем, бану онај Голуб, што је обигравао око мене, а никад ме није директно питао бих ли се удала за њега и није, вала, да ми се није допадао. Чим сам их виђела знала сам што су дошли. Кад мало посиђеше његов отац пита мога оца ՚оће ли ме дат за сина му. Татa поче да ломи прсте, засузише му очи и премишља се шта да каже. Док је он мислио у мени се све превртало. Знам да отац држи до њи՚ове куће. Кад виђох да ће нешто рећи. Не знам коме. Мени или њима. Можда је мисло да ме пита ՚оћу ли, а ја се уплаших да ће пристати на пријатељство, па уграбих: 

 

– Ја нећу!

 

– Шта нећеш? – пита ме мама.

 

– Нећу се никад удавати. Тако сам рекла и тврду вјеру дала. Било је иједа, али на томе се све завршило. Никад нијесам могла докучити је ли тада отац пуштио сузе од радости што ћу остати у кући, или му је било жао што се нећу удати. 

 

Сад видим да тада нијесам донијела најбољу одлуку. Али шта је, ту је. Да сам се удала, док ми је на ՚м падало на мушкарце, све би било другачије. Но и то се брзо утулило. Чим сам ријешила да се не удајем, није прошлa ни година све мање су ме интересовали момци, а ни ја њих. Почела сам с њима пушити и зановетати ка՚ да сам и ја мушко. Од тада ми је сто пута падало на ՚м да се обучем у мушку робу, но нијесам шћела због мајке, не би она то могла поднијети, због народа.

 

Ко зна да сам се удала, какав би ми чоек био. Немам појма како је живјети с неким. Није све ни до чоека. Није лако људима. Знам то боље но ове што нијесу могле без њих. Неђе у мени одавно чучи мушко биће, па добро познајем мушку ћуд. Жене оће мушкарца да начине да се понаша ка՚ и оне. Е не може богами. Онда то више не би био мушкарац но жена, или нешто између, ка՚ ни ја што не знам јесам ли мушко или женско. И људи има свакакије. Они што имају добре и послушне жене оће живот да им узму. Оне погане се не дају. Оне, богами, пруже језик, па црни чоек подвије реп ка уплашено куче и гласа му се не чује.

 

Још цигар није догорио. Она полако устаде. Са црним мислима стиже пред кућом и спусти бреме: 

 

– Једва изађох. Ово је крај ношењу дрва уз кланце. Сјећи ћу ова око куће што су их ђед и отац чували као очи у глави. Moжда су их чували за црне дане, а мени су ово црни да црњи немогу бити. Што је боље што сам остала на огњишту, кад нијесам млада мислила да не могу довијек живјети. 

 

О чему, ово, ја мислим?... Чу!.. Шта би било, кад би било? Било ово, било оно. Ништа ја не знам без ово што очима видим и што овим патним животом проживљавам. И то ме зна преварити, па није све ни како очима видим, но је више како ме живот шамара . Остала сам овако, па шта ћу сад. Нико ми није крв, но ја. Сви зборе да сам осталица... Чу осталица? Када ћу задовијек остати на овој земљи. Није нико остао вјечито у овом животу, па нећу ни ја... Нећу... Не! 

 

НИЈЕ БИЛО НИ СУЗА

 

Биле су љепотице. О удаји никада нијесу причале, а народ је нагађао: „Безбратнице... Могле су се удати, но нијесу шћеле оставити родитеље“. Пакосни су са подсмјехом говорили: „Јану је Мишо обрлатио, сад је богами неће нико... Достиња мушкобањаста, не могу у кревет два мушкарца“. Оне нијесу мариле за празна наклапања, беспослених, сеоских жена, него су вриједно радиле, женске и мушке послове. 

 

С временом родитељи дочекаше дубоку старост. Злуради су се и старости ругали, а добронамјерни су говорили: „Свака им част како их пазе и одолијевају пољским радовима“. Кад су дошли дани да их једно по једно испрате Богу на исповијест, отрсиле су их по свим обичајима тога времена. За душе упокојених, оба пута је било и јела и пића као у најбољој домаћинској кући... Било је и суза...

 

Наставиле су да раде марљиво. Новац су гучиле за црне дане. Знале су да динар губи вриједност, па су уштеђевину претварале у девизе и држале је на креденцу, у старом бакарном ђугуму. „Ту им је сигурно. Зашта ће коме ова старудија?“– мислиле су. Ни оне, као нико тада у селу, нијесу закључавале кућу. Ако ко уђе да пије воде неће по кући пребирати, па су новац могле држати гдје било, мало склоњен са директног погледа. А онда су и њих стигле године, а са годинама непредвидиво вријеме и нека нова, њима непозната генерација људи, који би мајку продали за грам хероина. Њима је бакар постао скуп као злато. 

 

Једног предвечерја, док су биле изван куће, ђугум је нестао. Неко се могао дрогирати до миле воље, а народ је вриједним старицама купио помоћ за преживљавање, још седам године, све до Јанине смрти, која је умрла годину послије Достиње. 

 

Новац су штеђеле за тај дан, али џаба. Није било ни јела ни пића... Ни суза.

 

НАЈЉЕПША ЈЕ КИТА МОЈА 

 

Љепотица је своје име зорно носила неколико стотина година, а сад јој га тобоже учени људи пишу под наводницима. Зар је мало што су је силовали, окрњили и нарушили њену љепоту и изглед, па сад јој и име крње, као да се стиде њега. Да јој је тужитељка раније, прије унаказивања лица написала име под наводницима мислили би да је љубоморна на њену љепоту. Тужитељка је у праву ако је помислила да јој даље не припада тако име, јер се она више нема чиме китити, али није она на то мислила, јер је није познавала ни прије, нити се касније потрудила да је упозна, но је пресуду донијела на штету ње, неправедно искоришћене, а у корист њених силоватеља, који су је сву подерали и косе јој почупали, и тако им се придружила, везујући јој руке затворених очију да не види насиље, а свјесно или несвјесно учествујући у силовању. За нас је значајно и свето име њенога врха, испод којега су се рађале генерације наших ђедова и отаца. Под њом су се рађали под њом су бивствовали и под њом су умирали, они који нијесу гдје у каквоме рату за њу погинули. Испод ње, а ђе би друго, и нас су градили, и мајке нас уз огњишта, ада нијесу у породилиштима, рађале и у ткане пелене и повоје повијале. Кад су нас по први пут из кућа износиле, послије њиховог лица прво што смо видјели, било је небо изнад, па врхове њене, који су нам и тада нешто значила иако нијесмо знали шта је, ни како јој је име. А чим смо почели свијет разбирати она је привлачила нашу пажњу. Дуго смо мислили да је она, највећа на свијету, зато је данас оволико оплакујемо. Она је била наш Олимп или Ловћен, с којим смо је само ми и нико више могли изједначавати и вољети као њега.

 

 Забога је ли госпођа тужитељка морала њено име ставити под наводницима? Ма није, како је могла толико понизити нашу светињу и под наводницима ставити њено право изворно име, па то није ни промјена имена, него она са тим постаје ништа, односно нешто чега нема. Како је госпођа могла понизити и њу и нас, поигравајући се нашим осјећањима, отимајући нам искрену и исконску љубав коју гајимо према њој. Није то њено наводно него право вјечито, изворно и исконско име, али ко зна на шта је госпођу тужитељку асоцирало и какву је перцепцију и доживљај имала кад га је сарадници поменула. Може ли бити да јој је бар мало прорадила савјест, па се постиђела пред именом којему треба неправедно пресудити, те је рачунала да ће се и њена маштовита неправда сакрити између наводника. Ко ће знати је ли се тужитељка, уплашила имена или неправде коју јој данашњом пресудом наноси. Госпође у судници су се вјероватно смијале имену којему суде, па веле да им се не би смијали оптужени, које треба ослободити, боље ставити под наводницима „Кита“. Ајде што јој име не написаше како треба него и додадоше, да је то негдје неко мјесто, а не знају тачно гдје, само претпостављају, да је ту негдје између овога или онога...

 

 

Ми се никада нијесмо стиђели њеног имена па ни пјевати у црногорском колу о њеној љепоти, иако је то омладину до суза засмијавало:

 

Планина је како која,

најљепша је Кита моја.

 

Зашто да нам не буде драго њено име, Кита, па нијесмо ми једини у свијету што имамо Киту. Како би тужитељка написала пресуду да је сарадници диктирала на енглеском. Би ли име неке Моntain Dick написала под наводницима, а има их по Америци колико хоћеш: Whiskey Dick Mountain, Dick Smith Willderness, Tom Dick and Harry Mountain, чија имена значе у правом смислу ријечи баш на асоцијацију тужитељке, а наше претке који су Кити дали име, ништа није асоцирало на dick, него на the flowers–pasy, кита: букет цвијећа, само зато што се у тој планини, чији се врхови виде из никшићког поља увијек, ама баш увијек, на Ђурђевдан зазелене букови омари, па ма колико да је хладно. Из памћења наших дједова било је година када су мислили дан прије да се то не може десити, а оно сјутрадан, следећег јутра, Кита зелена.

 

Иако је нама најљепша, наша велика и мала Кита није једина на просторима бивше нам домовине гдје се говори сродним језицима. Тако у Црној Гори има више Кита: Брезова кита, Букова кита, Грабова кита, Милатова кита и, замислите, како би тужитељка поцрвењела када би морала изговорити Црвена кита. Има их још, али нека ми опросте све Ките које нијесам или нећу поменути. И на Космету има Велика и Мала Кита, готово су исте висине као наше Ките. Осим оних на Космету, и у централној Србији имају Велику и Малу Kиту, нешто мало су ниже од осталих. Хрвати имају обје Ките, Велику и Малу, које су мале у односу на ове у Црној Гори , али зато се ове хрватске купају у мору, па се не виде цијеле, него им само врхови вире из воде, на острву Пељешцу. Имају они и велику Гаћешину киту коју не крију, но је свакоме показују, на врху Велебита, а зачудо и она је приближно исте висине као ове претходне, док се Босанци хвале повеликом Китом, а сигурно да их имају још и пјевају: 

 

Широка Кита ракита,

широко поље прекрила,

једног ми краја нескрила.

 

 Ако је нашу тужитељку асоцирало на киту (dick), вјероватно Јапанце не асоцира, иако је тако називају и највећа је на свијету Кита -даке, (можда црнци имају већу Киту, тамо негдје на Килиманџару), а веома је висока и Кита -нагоре, врх на Антарктику.

 

Туђијем Китама се бавимо само да покажемо онима који не знају као тужитељка да нико у свијету није без ките и Ките. А можете мислити колико би стидној тужитељки требало наводника када би морала набрајати и пописивати све што има наша Кита. Кита има Карлицу, на врху има Капавицу, испод Руњаве главице, иза Погану, а све то покреће чудне асоцијације, зар не? Рекло би се да је то све што треба да има једна Кита, али није. Има наша Кита што немају друге, има дрво каквога нема нигдје у свијету па ни у самој Русији; Руско дрво, које не могу никакве шеге посјећи ни уништити, али може памћење наших потомака заборавити да тамо постоји. Чули сте за саборне цркве, али не знам јесте ли за саборна брда. На Кити има Зборна главица, то је онај највисочији њен врх, Велика кита. Има она што немају ни турске планине; полумјесец и петокраку у камену урезану и своје Арапе. Има горе Леденицу и доље Студену. Њен Објешењек се дигао и протеже се од Велике ките, ка центру тога краје, око којега су се оне двије жене некад свађала, е се нијесу могле договорити која полаже више право на њега, те једна другој рече: „Трубјела моја, Трубјела твоја“ ‒ ако је Трубјела свачија. Кад се све поброји што припада Кити, рекло би се да на лијепо само асоцирају Приљупци, са Сирбабом, који су се прилијепили уз њу и Добри под асоцира на добро, а добра нигдје. Земљу однијела вода, а никао трн који би и тужитељку могао убости.

 

Кита данас нема много онога чега је некад имала и има много чега никада није имала. Остали су само топоними, а ни њих брзо неће бити. Заборављамо их ми иако су им имена дали наши преци у чијем власништву су били до половине двадесетог вијека, када их одузе тадашња Државна управа и укњижи као своје власништво. Надали смо се да ће еколошка држава бринути о шумама, али од тога ништа, а ми ни данас не знамо је ли само шума државна или и земљиште, па нам сад, смијући се и кезећи зубе ка звијери, бесправно ору по њој они који никада ту нијесу имали, ама баш никакво право. Кита је наша са ове стране што смо испод, а ја мислим да смо испред и оних наших тамо изнад односно иза, који је черече. 

 

На Зборној главици нема више братственичких скупова и зборова, нити с ње одавно одлијеже пјесма ђевојачка и момачка, једино се на њу попење кад-кад који ловац, а прије ловокрадица, е му се одатле пружа далеко видик, пошто нема више ни букових омара и јелових честара, но су умјесто њих голе, преоране заравни, па су нестали и бујни пашњаци и стада оваца и клепет чактара и рика задриглих бикова из Невидова дола. То је чинило лијепом и привлачном, а тога више нема, па нема ни живота ни дивљих а камоли домаћих животиња, зато што су људи плитке памети, а широке гузице и без трунке морала не бирајући средства навалили да је очерупају и отму из наших очију и избришу из нашег памћења. Без имало стида и срама су навалили на нашу прађедовску земљу у спрези са безочним инспектором, којег онако хромог и ћопавог само што у наручју, по Кити нијесмо носили, јер се једва нога држао, уз некакве назови шефове, некаквих јединица са благослов тужитељке која је бездушно помогла силоватељима ове љепотице да је потпуно рашчерече, обешчасте и обезглаве, на срамоту свију нас, иако смо и судом покушали да је спасимо.

 

А шта сад има у и на Кити, чега никада није било? Нечастиви јој много зла начинише и учинише је наказом планином. Стигле су на Киту грађевинске машине, булдожери, камиони, моторне шеге, са штетним издувним гасовима, а иза њих остају гомиле гума, пластичних канти, џакова свакојаког смећа извезеног наузгред, ради двије користи и то све у режији заговорника еколошке државе, а од загађења се осуши и оно мало горе, што је остало, па умјесто зелених шума стоје гомиле набацаних и уметрених дрва, раздерани путеви уздуж и попријеко од Арапа до Зборне главице и од Капавице до Руског дрвета.

 

Прађед је здравих плућа, захваљујући Кити, не овако болесној него оној здравој, из њене стране, одакле се види поље Никшићко, у Риђанима које данас покрива Слано језеро без трунке соли у њему, дозивао жену да донесе таин и што треба за стоку, а нас данас наше на метар не чују. Ми их ни са мобилним одатле не можемо дозвати.

 

Вук с Ките данас тужније него икада заувија:

 

 – Ау!.. Аууу!

 

 

 ДРУГАРИЦЕ

 

Анђа се данас запутила пјешице пут рода да посјети братову породицу. Док је у овом забитом планинском селу пролазила поред школе сјетила се Љубице. Њих двије су сједјеле од првог до осмог разреда у истој клупи. Послије завршене осмогодишње школе, иако боља ученица, Анђа није наставила школо-вање. Са осамнаест се удала у дотичном селу. Идући путем, полако пјешице, није се могла одбранити од мисли, које су је нехотиимично, више него икада раније, почеле вући да се присјећа дружења са Љубицом. Размишљала је како је прошло толико времена, а да им се није указала прилика да се поново сретну. Тек што је мислима прешла на друга дешавања и почела оживљавати успомене из дјетињства и ране младости, иза себе је чула звук мотора. Долазила су нека кола. Подигла је руку, али црвени аутомобил је пројурио. „Нека госпођа… Нешће, вала, ни погледат… Боље што ми не стаде, морала бих сјести уз онога пса позади, или поред ње, па да ми њуши иза врата.“

 

Заокупљена којекаквим битним и небитним мислима за час стиже до родске куће, која више није ни споља ни унутар онакава какву је оставила када се удала. Брат је споља уредио као да је нова, а унутар је снаха и поред свих пољских радова уредно одржава, па у њој све блиста. Анђа се обрадује томе напретку, а негдје у дубини душе отвори се рупа из које провири жал што кућа није баш онаква какву је оставила. И овај пут, као и сваки претходни, када се испоздравља са укућанима, осврну се некаквим празним погледом по просторији. У углу скоро сакривена иза тросједа и фотеље, празна столовача на којој је сједио отац. У овој просторији нема више баш ништа што би је потсјетило на мајку. Када је прошли пут долазила видјела је њену скрињу, тамо у оној малој шупи, гдје се оставља пољопривредни алат и неке старудије, за оно „може ваљати“. Видјела је тада на њој ситне рупице, а под њом дрвену прашину умотану паучином. Глође је сипац. „Све је ово лијепо. Иде се напријед. Живот је лакши и угоднији, а мени некако хладно без огњишта, верига и котла у којем се крчка ручак. Како је лијепо знала замирисати кућа од вруће мајчине погаче, кад је открије испод сача. Нема округле синије ни на њој тепсије из које је мамила пита савијуша, а нас шесторо уз смијех око ње се нагуравали да свако добије своје парче, које је мајка унапријед издијелила. Све јој се то за трен премотало у глави, прије него је сјела.

 

Пошто су ручали уз уобичајена узајамна питања из свакодневног живота и евоцирања успомена, Анђа се сјети и жене са црвеним аутом:

 

 – Прошла ме колима, нека жена на кривини код Проданова крша.

 

– Црвени ауто? – пита је брат.

 

– Јес! 

 

– То је Љубица Божидарова.

 

– Уу! Баш сам данас на њу мислила. Стала би она но ме није познала. 

 

– Вјероватно да би!

 

– Гледате ли се с њом, кад дође ту? 

 

–Ријетко долази вако љети и остане по неколика дана. Видим јој ауто ту и пса. Шта ћу причати с њом? Једном је питах ђе живи, а она ме и не погледа, но ми про зле воље вели „у велеград“. Од тада назовем помага Бог и прођем.

 

– У велеград? Онда је у иностранству.

 

– Не знам, на колима јој стоји ПГ.

 

– Ма шалиш се!

 

– Не шалим образа ми.

 

– Била ми је добра другарица, а сиротиња. Вазда је била слабо обучена. Није ни чудо, док јој се удало пет старијих сестара свакој је требало свадбу отрсит. Она је носила оно што оне прерасту, или што им остане послије удаје.

 

– Сад ти ође не долази веће госпође од ње. 

 

– Ја бих се радо виђела с њом. Знам да би и она мене радо виђела.

 

– Ето, знаш ђе јој је кућа, па ако ти је толико до гледања отиди, па се сите нагледајте и испричајте.

 

– Морам узет некакав дар у продавницу, па идем сјутра по подне.

 

Кад се сјутрадан, послије подне помолила надомак Љубичине куће, видје да нема аута. „Отишла је, али кад сам већ ође идем до куће. Све ми је познато. Долазила сам ође сто пута, док смо се дружиле“. Таман што је кренула, за сваки случај да покуца на врата, иза кривине се појави онај ауто. Долази Љубица. Анђи се од радости разли осмјех на лицу, срећна што ће послије педесет година, видјети другрицу из дјетињства.

 

Љубица је паркирала ауотомобил, па је нешто пребирала и тражила у њему, док је Анђа чекала да изађе, питајући се: „Да ли ме познаје? Зашто не изађе да се поздравимо, па има кад сређивати ствари у колима“. Напокон, изашао је огромни црни пас, па она: 

 

– Анђо, како си остарала, једва те познах?

 

– Можда и ја тебе не бих познала да смо се ђе друго виђеле.

 

Наизглед обје су се обрадовале сусрету, али сами загрљај и пољубац их је одавао и говорио да њихова осјећања у том сусрету нијесу ни приближо иста. Анђа је чврсто пригрлила Љубицу и пољубила је у образ. Кренула је да је по обичају, пољуби још два пута, али Љубица се није ни једном пољубила са њом како треба, него је тамо негдје иза њеног уха сиса ваздух, вјеро-ватно да не поквари руж, а онда су обје на тренутак застале. Анђа је с чуђењем гледала Љубичино воштано лице. Пожељела је да јој види очи, али су биле скривене крупним тамним наочарима. Једино на врату поред широке огрлице, која га је прекривала примијети млитаву и наборану кожу. Таман је у себи помислила: „Види ово чудо. Баба ка и ја, обукла котулу пед изнад кољена, на сваки прс', по прстен на обје руке златне наруквице. Но ко је мени крив што сам остала сељанка, Љубица је завршила школу, а мени не дадоше. Јесте госпођа, а вала је прћерала“. Тај бљесак мисли прекиде јој другарица:

 

– Ух, како си посијеђела? – хладно понови Љубица, без било какве мимике на лицу. Анђа би затечена, не зато што мисли да није посијеђела, него се запита, зашто баш толико пoтeнцира старост, као да је то најважније питање у сусрету послије низа деценија. Прозре да је у овом сусрету изостала топлина, коју је очекивала са Љубичине стране, али се уздржа да јој не скреше у лице све оно о чему је малочас размишљала, па јој умјесто тога са широким осмјехом одговори: 

 

– Ја сам дошла с намјеро да се видимо ՚оћеш ли ме звати у кућу да пијемо каву, па ћемо причати?

 

– Хоћу! Хајде, изволи. Откључавајући врата скоро заповједнички, Љубица рече: „Скини ту обућу!“ 

 

Док је скидала обућу, пас уиђе прије ње. А она се већ питала, док је скидала припросте опанке, који и нису били њени, него је узела снахине да не упропасти ципеле док пређе преко крша: „Шта је са овом женом? Није ово она Љубица са којом сам дијелила клупу осам година“. Кад уиђе у кућу, крену да сједне у фотељу, која је заузимала средишњи дио дневног боравка:

 

– Не, не!... Ту ја сједим.

 

– У реду! – узврати Анђа, примјећујући да је на двосједу већ легао пас, па се помјери и сједе на тросјед. 

 

Љубица се ували у фотељу, па чим сједе:

 

– Јадна што си тако остарала?... Посијеђела си!

 

– Јадан ти душманин. Љубице, о чему ти причаш? Ја остарала, а ти млада. Мени се чини да имамо једнако година, одговори Анђа, смирено и помало иронично. 

 

– Имамо!

 

– Па?

 

– Ја се не дам годинама!

 

– Љубице све ми је јасно но ми реци, чула сам да си завршила неке велике школе, ђе си радила?

 

– Завршила сам фризерску.

 

– О, па и није ти то нека школа. А ђе си радила?

 

‒ Радила сам мало у неком салону, па сам отишла у Холандију, тамо сам зарадила пензију. Видјела сам како се у свијету живи, вратила сам се овамо и основала невладину организацију. Борим се за права жена. Жене имају своја права и не смију више бити робови мушкарацима. И ти си могла бити господар свога живота, а онако си живјела по мужевом диктату. Погледај како си посијеђела ‒ настави Љубица вадећи из обилате торбе повелико огледало.

 

 Анђа, иако није завршила школовање, кад год јој се указивала прилика, никад није престала да прочита све што јој допре до рука, а природно виспрена умјела је Љубици на прву одговорити, али се уздржала вјерујући да није баш тако зла, иако је послије оваквог дочека посумњала у њену добронамјерност:

 

– Љубице, не треба мени твоје огледало. Виђела сам ја тебе у њему прије него што си га извадила из торбе. Може се у њему виђети моја сиједа коса, а пре-малено је да би се у њему могла огледнути моја чиста душа. Могу се виђети и боре на лицу, које су запис моје душе и мог живота. На мом лицу се види дух времена. Види се оно што природа даје свакоме живом инсану. У свакој мојој бори се виде отисци, зрелости, мудрости и среће. Погледај ти у том огледалу своје замрзнуто лице, без крви, без живота, без осмјеха. Љубице, Љубице! Године се не могу зауставити. Господ ради своје, а ми своје. Но ако мислиш пристављат ту каву, стави је. 

 

Док је то говорила, осјетила је жал што је дошла. Није јој се пила Љубичина кафа. Мислила је да се што прије заврши та банална формалност. Иако благородна душа и увијек смирена жена, у њој је почела кључати љутња. Радо би што прије напуштила кућу бивше другарице, па покуша да скрене причу у другом правцу и да је пита о стварном животу: 

 

– Љубице пушти сад ту причу, но реци ми о породици?

 

– Имам ћерку и сина.

 

– Син ожењен?

 

– Син живи у Холандији са дечком, а ћерка је тренутно слободна и вратила се са мном овамо.

 

– Значи већ имаш унука од сина?

 

– Немам унука!

 

– Па рече ми да син има дечка?

 

– Има партнера, а не сина.

 

Анђи није било баш све јасно, али је прећутала да не испадне глупа, па је приупитала за ћерку:

 

– Је ли шћер удата ?

 

– Удата?... Није луда да жури са удајом!

 

– Ради ли?

 

– Није јој потреба да ради. Живи и проводи се. Ја сам јој све приуштитила. Отац јој има фирму и он даје капом и шаком.

 

– Колико има година?

 

– Тридест четири.

 

– Значи вршњакиња моје средње. Она већ има ђецу од десет и седам година. А чојек ти?

 

– Немам мужа.

 

– Рано си остала удовица.

 

– Разведена сам. Ћерка је од првог мужа, син од другог, а са трћим нисам имала дјеце.

 

– Немаш мужа, па имаш првог, другог и трећег. Ништа ми није јасно... Толико пута разведена?

 

– Не трпим ја никога. Имам свој живот, а не ка ти. Привезала си се за једног и трпиш га

 

– Не трпим никог, а све да трпим, боље је трпјет једног него три. Што се тиче живота, живим овај један, овоземаљски који имам. Живим свој живот и живот своје породице. Живим за своју ђецу.

 

– Колико их имаш?

 

– Петоро. Два сина и три шћери.

 

– Па шта радиш с толико дјеце?

 

– Нијесу то ђеца Љубице, но сви породични људи. Имам и осморо унучади.

 

– И сви живе на селу, да их јади бију као тебе.

 

– Моја ђеца су завршила високе школе и раде одговорне послове у Црној Гори и Србији, а двоје ми је у иностранству.

 

– Изволи, рече Љубица стављајући кафу пред Анђом, па додаде – А муж?

 

– Чојек ка и други људи.

 

– Знам да је као и други, но видим да си остарала, па те питам пије ли, бије ли те?

 

– Пије воду. А што би ме био? Нијесам размишљала ка ти да тражим другога и трећега, па да ме бије, но смо радили заједно и подизали ђецу. 

 

– Тако су мислиле наше прабабе. Свијет се осавремењава, иде се напријед. Данас су жене господари свога живота, раде на томе да и у старости изгледају привлачно.

 

– Коме привлачно? Ми смо, само, бабе, Љубице.

 

– Ти јеси зато што тако хоћеш, а ја нисам. 

 

– Здравија сам и бржа сто пута од тебе. Ево ако ћеш да се потрчимо ка оно некад у школи, па да видиш колико сам бржа од тебе, а можемо се и појакати. Ја видим да у тебе нема жива дамара. – Љубица као да је није чула настави своју причу:

 

– Држиш животиње, је ли?

 

– Држим у штали, а не у колима и у кући. 

 

– Ух, ту је пуно балеге. Како живиш са мувама? Мене једна уишла у кућу. Напала ме, једва сам се бранила. Слети ми час на руку, час на лице. Чини ми се да сам изашла из куће она би замном.

 

– Мене нападају ՚челе и осе, а муве не... Никад! 

 

– А што пчеле и осе?

 

 – Челе и осе иду на мед и на цвијеће, а ти и сама рече муве на балегу, зато си се једва одбранила. 

 

‒ Довиђења Љубице! – рече Анђа, брзо излазећи из куће. Кафа остаде, неомирисана.

 

Идући према братовој кући мисли су јој се премотавале: „Мора јој кожа бити затегнута кад је пуна безобразлука, не може јој више под њом стајати. Црнога добра о којем она прича. Слушах је и не могах разумјети шта је старост, а шта младост, нити ко се с ким жени, а ко за кога удаје. Хвала ти Господе, што си ми био наклоњен да живим у овој слободи. Само ми дај снаге да сачувам памет и чувај ми ђецу да не излуде по градова ка што је полуђела ова Љубица. Ух, Боже ми опрости, о чему ја причам, као да у граду нема нормална свијета, а има. Ђе год инсан живи сам себе и свој крст носи. Кад се роди записано му је какав ће бити, можда и прије управ у крви, његових предака. Ово зло је иста мајка. Вазда је прешлицу носила. Више је на куђељу сјеђела но што је прела, а цио свијет је облајавала. На мој живот се надовезивала срећа и радост, кроз рађање, подизање и школовање ђеце. Сад хвала Богу и кроз унучад. Подигли смо их, Јован с блање и сјекире, ја с натре и прешлице и довели их до високих школа. Није било лако, али је то давало правац и смисао животу. Овој Љубици је и живот затегнут ка она маска на лицу, зато се онако понаша. Ништа јој те паре и богатство о којем прича не значе. Она је незадовољна собом и дубоко у себи несрећна, са оним надменим држањем крије неку велику муку. Чујеш, питаме за балеге и за муве умјесто да прича о нормалном животу. Брзо ће је котрљани ваљати као лопту направљену од балеге“.   

РЕЦЕНЗИЈА 

Праслике у причама Вукосава Делибашића

  

Сусрет с књижевним дјелом Вукосава Делибашића доноси жал: зашто се овај писац није огласио раније него се  латио тек у седмој деценији живота − јер судећи по његовом досадашњем књижевном учинку, несумњиво је ријеч о ријетко аутентичном писцу. Но можда се такав стваралачки ниво једино и могао достићи захваљујући зрелошћу живота и темљеног промишљања о његовом смислу. 

 

Није мање необично или неочекивано што се аутор оглашава старинским наративним маниром, какав је био својствен писцима епохе реализма. Али и таква помисао губи релевантност када се има у виду савремена експериментисање с наративним формама у којима се писци чешће изгубе него што пронађу оригиналан стваралачки пут. Вукосав Делибашић такав естетски луксуз себи не допушта. Он хита да испише повијест сопственог животног, породичног и завичајног искуства, али са јасном свијешћу да умјетнички квалитет почива на универзалним принципима. Отуда се читалац лако идентификује с његовим јунацима, као што се лако може препознати у егзистенцијалним ситуацијама које аутор профилише кроз три тематска циклуса („Путник у колијевциˮ, „Истина је у временуˮ, „Сатиреˮ), обухватајући вријеме од педесетих година прошлог вијека па све до овог најмодернијег доба. 

 

Збирка прича „Укус камена” није само наратив о човјеку који исповиједа сопствени и животни пут својих савременика, као слика једног нараштаја, већ функционише и као својеврсни архетип човјека који тежи да прекорачи границе сопственог искуства, да (свој) живот промишља очима (а богме и душом) својих родитеља или својих потомака. У таквом науму Вукосаву Делибашићу на располагању стоји сјећање, те власитата способност естетског интерпретирања „Сјећања су дио моје личности и ма колико се трудио не могу их се ослободити. Она навиру као заробљени просјаји из успомена и буде се у мислимаˮ ‒ каже се у причи „Дамар временаˮ. Наведено запажање, премда има статус елементарног закључка, посједује висок потенцијал за теоријска разматрања. Ако бисмо у таквом кључу тражили разраду Делибашићевог концепта сјећања, могли бисмо је наћи у ријечима Миодрага Павловића: „Сећањем човек остварује целину сагледања свог живота, осмишљава своја дела, дубље разуме општа збивања чији је он део, рукавац, проток. Сећање за појединце, групе и народе је чување и обнављање сопствене форме, путоказ и подстицај у даљем делању, у предузимљивости, проналажењу нових поступака, обликаˮ. Доиста би запажање знаменитог пјесника и есејистичара могло стајати као мото књиге „Укус камена”, сажимајући, дакле, њену основну идеју. Међутим, има још један занимљив приступ. Ријечима Алаиде Асман „оно што називамо заборавом по правилу је латентно памћење за које смо изгубили шифруˮ. Јунаци књиге „Укус камена”, или управо писац сâм, таман трагају за шифрама памћења. Побјеђујући тако страх од пролазности живота налазе истовремено да осим човјека, и стабло („На изворишту животаˮ) или фотографија („Стара фотографијаˮ) могу служити као меморијско складиште. Дабоме, дијелом је то функција и смисао фотографије, док се стабло, „прастари дријенˮ, у наративној имагинацији Вукосава Делибашића профилише као космичко дрво,  arbor vitae, у којем су похрањене прадавне, архетипске слике. Лако би брзоплет читалац могао да превиди овакав симболички ниво приче о дријену те је прими као завичајну или породичну репортажу. Али прича „На изворишту животаˮ има свој живот иза огледала. С једне стране, дријен, као „живи споменикˮ, није само јунак  -свједок ове приче, већ и јунак (свједок) причања пишчевих предака, а, с друге стране, иако у једном имплицитном смислу, дријен јесте и сâм приповједач, јер прича о њему јесте и прича о себи самом, о упитаности над сопственим животом. 

 

Овдје се издвојила само једна прича, али скоро свака, поготово из уводног циклуса збирке, располаже сличним нивоима симболичких и архетипских конотација. 

 

Врлине овог писца могу се тражити и у равни онога што Виктор Шкловски назива поступком онеобичавања („остранениеˮ), што изразито потврђује прича „Вучји пирˮ. Но не само зато што се приповиједа из перспективе дјетета, већ што приповједач заиста умије да се „уздигне на ниво дететаˮ, да се послужимо ријечима Александра Вуча, те свијет сагледа не инфантилним већ зачудним погледима. 

 

Могло би се размишљати и у смјеру извјесних приговора; рецимо, да Делибашић каткад клизи низ саму оштрицу патетике или мелодраматике, али тада бисмо упутили приговор, најприје, на рачун најбоље приче у књизи која носи назив „Путник у колијевциˮ. Но био би то недопустив гријех, јер писати о мајци а лишити се сентименталности, вјероватно би могло водити само у смјеру десекрализовања родитељице, а на то скоро нико нема право. Уникатност споменуте приче почива и на другим наративним механизмима. Већ сам наслов јесте један бисер, што најављује једно тако необично путовање: у колијевци. А када се схвати да је главни јунак изван колијевке, онда се пред читаоцем открије права огрлица од бисера. „Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце.ˮ У случају ове приче универзалност се не постиже лакоћом идентификовања с јунаком, већ аутентичношћу јунака и егзистенцијалне ситуације. Можда је у времену на које писац реферише мајчински подвиг, што се описује у „Путнику у колијевциˮ, био уобичајен, али из перспективе савременог човјека прије дјелује као епизода из неког давног, митског времена. Није се промијенио само начин живота, већ и однос према животу. Стога је и Делибашић писац  -хроничар једне животне философије каква ће се можда све више откривати као жал или чежња за неким бољим, али изгубљеним временом. 

 

Повјерење и дивљење према предачком искуству тема је, али из нешто другачије перспективе и у циклусу „Истина је у временуˮ. Главни јунак је ђед Мато, обликован скоро као легендарни јунак, што припада реду народних мудраца какав је био знаменити Сула Радов. Додуше, судећи по причи „Философија ђеда Матаˮ у њему по нечему можемо проналазити и одјек Едипа. Као што овај антички јунак себе кажњава због сопствених преступа и наивности, тако и ђед Мато ускраћује себи право на нека животна задовољства због убиства које је починио, па иако „у несвакидашњој, непланираној околностиˮ. Премда убједљиво тврди Јан Кот да нема трагичких карактера, већ само трагичких ситуација, ђед Мато је развио своју „философијуˮ којом је одговарао на усуд ситуације у којој се нашао, макар то био и трагизам[] који је сам себи додијелио: „Био ми је живот угрожен. Иако се не предајем, нијесам имао намјеру, па толико пута помислим, боље би било да је он мене убио. Жао ми је што су му ђеца остала сирочад. Убио сам ја себе више него његаˮ. Но и у овој причи Вукосава Делибашића налазимо један етос какав је на самој граници нестајања. Посебно тога постајемо свјесни када из сфере сјећања наратор ступи у простор савременог живота, који изгледа једино може бити антипод времену и људима које Делибашић спашава од заборава. Заоштравање односа између прошлог и садашњег каткад скрене у моралисање и педагошко расуђивање, што се прије може третирати као један племенити немир који, ипак, подрива наративни квалитет књиге. Но у каталог врлина Вукосава Делибашића може се убројати и осјећај за добру мјеру. 

 

Завршни дио збирке, „Сатиреˮ, открива још један стваралачки импулс овог аутора. Малочас споменута тензија између прошлог и садашњег времена у овом циклусу дјелује веома продуктивно, пошто се у сусрету репрезената та два пола, не само два времена већ и два система вриједности, производи комички конфликт  par excellence. Хумор је чешће горак и циничан, али тиме се не ремети његово љековито својство. Можда се то најуспјелије види у причи под називом „Другарицеˮ. У први мах се може помислити да је то сусрет традиционалног и модерног, што у свом контрастирању активира механику комичног конфликта, док пажљивије читање потврђује да аутор и у комичком модусу успјешно достиже ниво универзалних принципа. Наиме, могла би ова прича веома лако послужити као прологомена за неку комедију нарави, неку савремену  покондирену тикву.

 

Збирка прича „Укус камена” садржи три циклuса, што се тематски и формално  -жанровски прилично разликују. Међутим, како се дјелимично показало, ваља их третирати као јединствену смисаону цјелину. У сва три циклуса јунаци припадају истом просторновременском амбијенту; промовишу исти систем вриједности; апелују да се традиционалним вриједностима, какве су, рецимо, породица, љубав према завичају, пожртвовање, заједништво, самокритичност, морал, чојство и јунаштво, увијек може враћати не само као личним успоменама, већ као универзалним могућностима избављења из егзистенцијалних и духовних суноварата. 

 

мр Милорад Дурутовић

књижевни критичар 

О АУТОРУ

 

Вукосав Делибашић рођен је 1947. године у Трепчима, код Никшића, Црна Гора. У родном мјесту завршио је oсмогодишњу, а потом, на Цетињу, медицинску школу. Радни вијек провео је у никшићкој Општој болници. Стручни радови су му објављивани у медицинским часописима, а проза у књижевној периодици, штампаним и електронским медијима, поезија у разним зборницима широм региона. Награђиван је и похваљиван за поезију, као и за хаику. Укус камена је његова прва написана књига, а с обзиром да се након пензионисања интезвно бави писањем, рукописи су се пристизали, па овај објављује као шесту књигу. У међувремену је објавио три романа и двије књиге поезије. Први роман У вртлогу времена је аутобиографски. Рукопис другог Повратак из пакла. је 2022, г. овенчан наградом града Ниша, за коју се додјељује штампање књиге и плакета која носи име култног писца Славише Николина Живковића. Трећи роман Робиње је похваљен у Зворнику, од стране жирија, на Седмим књижевним сусретима. Објавио је збирку поезије Траг и књигу У моменту ~ хаику и друге форме јапанске поезије.

 

Вукосав Делибашић живи и ствара у Никшићу.